<<

KADA OTAC NIJE TATA

Miljenko Jergović  OTAC

Izdavač Rende

Edicija Ledolomac

Beograd 2010.

Sa Jergovićem kao piscem upoznao me je D.P. jedini čitalac muškog roda kojeg poznajem. Svi ostali su - čitateljke. Muškarci pišu romane, ali ih mnogo ređe čitaju. D.P. ne piše čak ni SMS poruke, ali čita baš mnogo i u njegov sud se mogu pouzdati. Kad preporuči nešto kao dobro, onda je to sigurno dobro, ali se meni obično ne dopadne, jer imamo potpuno različit literarni ukus. Retko se sasvim složimo, kao na primer oko Jergovića.

Prvo me je D.P. upoznao sa njegovom poezijom. Knjigu je doneo iz Sarajeva. Kod nas se za Jergovića još nije znalo, a kamoli da smo ga mogli premijerno čitati, kao danas. Premijerno, znači pre svih. Pre Zagrepčanki i  pre Sarajki. Danas kad je u Beogradu objavio već 6 knjiga, jedan ga naš kolumnista zove u novinama onako intimno, Jerga, kao da su skupa piškili u Miljacku. Ok možda i jesu, svašta je videla ta Miljacka... Daleko bilo!

Sećam se, iz te prve knjige, pesme Gospođa Olga. O Jevrejki koja je abortirala 1943. g. pod nemačkom okupacijom, da ne rađa čedo u nesreći... Pa je, za kaznu, zajedno sa mužem odvedena u konclogor.

Priznajem da sam se tada još mrštila na famu o mladom Sarajliji, a zagrebačkom novinaru, koji osim odlične poezije piše i sjajne romane „Ta ajte molim vas, a kako kuva!?“ Uskoro sam, u jednom kulturnom listiću koji sam uređivala, objavila zanimljivu vest da je Jergovićev roman, mislim da je to bio Dvori od oraha... ili Ruta Tannenbaum? ... svejedno koji, ali je imao u susednoj državici, više čitalaca nego što je nagledaniji hrvatski film imao gledalaca! Ma kako film, kao medij, bio na kolenima, ipak je velika vest da ga pobedi  romansijer. Uprkos tome su me razni kulturni poslenici pitali «Ko ti je taj čupavi?» Brat od tetke, brate! - lupila bih bez da trepnem, besna što pretpostavljaju da i ja, poput njih, promovišem po štampanoj periodici neku rodbinu, kumove i koalicione kolege.

(«Kulturni poslenik» je inače osoba koja dosadno ćaska po teve lajaonicama, izjavljuje po novinama, formira takozvano «javno mnenje» a da niko ne zna da li je ikada išta u životu uradila. Jer obično nije uradila ništa, osim eto tog muvanja i lupetanja. To vam je slično kao «pozorištarac». Nije glumac, nije pisac, nije reditelj, čak ni dramaturg ali se izvodi iz reči «pozorište» pošto tamo sedi...)

I evo, sada me Jergović demantuje javno, direktno u literaturi, poslednjom rečenicom svoje knjige Otac : „ Na svijetu nema ni jednog živog Jergovića koji bi mi bio neki rod.“ OK, nije mi dakle «čupavi Jerga» brat od tetke nego jedan ćelavi što ne zna ni meil napisati, te zato i nije tema ovog osvrta.

            Pročitala sam, sa velikim ili manjim zadovoljstvom, nekoliko hiljada strana raznih Jergovićevih knjiga i romana (koji su često prilično debeli, kao da je Rus a ne Hrvat). I Otac se može čitati kao roman, premda on to nije, bar ne u užem smislu reči roman. A možda baš i jeste roman u smislu one sentence da „život piše romane“ ?! Verujem da život piše romane, ali nema puno pisaca koji znaju i mogu da zabeleže te romane koje je život napisao. Da ih zapišu tako da budu čitljivi i pitki. Istiniti i uverljivi.

            Otac je, dakle, autobiografska proza. Počev od prve rečenice „Umro mi je otac.“ pa do poslednje, već citirane, Jergović je na svega 154 strane ispričao sve što je želeo da kaže o svom ocu, Sarajevskom lekaru specijalisti, hematoonkologu. Sa kojim nije živeo, a o čijoj je smrti obavešten SMS - om: „Dobro je noćas umro. Primi naše saučešće.“ Poruku je poslala sestra očeve druge supruge koju sin nije nikada upoznao...

Iz takvog se kraja, a priču počinje od kraja, od očeve smrti, može očekivati duboka životna drama ali se teško može naslutiti toliko i tako toplih emocija koliko je dečak Miljenko imao za svoga oca, razvedenog od njegova majke, izgleda voljom jedne posesivne zle babe...

Kratko, duboko, jasno, bolno, nežno, potresno i bez imalo patetike.

            Ne znajući kako izgleda očeva soba, kako stan u kome živi, dečak se „od svoje desete godine (1976. g) pa do početka rata“ viđao sa ocem barem dva puta nedeljno u sarajevskoj bolnici Koševo... toj „državi bolesnih“. Gde su ljudi u prugastim pidžamama, ofucanim kariranim papučama sa gumenim đonom i prljavim bademantilima upravo umirali... a ipak se najviše plašili da ih neki doktor ne uhvati kako puše, u bolničkom parku. Ovom jednom, običnom konstatacijom Jergović je dijagnostikovao i oslikao kompletnu igru moći medicinskog osoblja po socijalističkim bolnicama. Gde su svi, osim naravno ljudi u belim mantilima, bili osumnjičeni za bolest.

Važno je današnju mladež obavestiti o činjenici da je tada pušenje bilo zabranjeno vrlo selektivno, samo nekima i samo ponegde. Bolesnicima u bolnicama, a maloletnicima po školama i zabavištima. Pušili smo čak i u avionima, čim se odlepe od piste. Verovali ili ne! Tada su lekari lično lovili po bolničkom krugu pacijente-pušače, a ni prema posetiocima nisu bili puno tolerantniji. Danas to radi država.

Danas će se doktor prema pušaču odnositi gotovo sa prezirom, dok će od pacijenta zahtevati da mu ukaže puno poverenje, čak i ako je on, to jest doktor, na primer debeo kao krmak. Što nije ništa bolje nego da je pušač. Jer kako da verujem jednoj doktorskoj funkcionerki koja uporno na sebi nosi 20 kilograma sala? Kad bi joj neko rekao da ponese 20 kilograma cigala poslala bi ga u ludnicu, a to je isto. 20 kg je 20 kg, pitajte vagu.Ovo je bila digresija.

„Socijalizam je ipak bio ljudskiji i plemenitiji čak i onda kada su doktori uhodili pacijente. Možda se i možemo osjećati kao ljudska bića dok nas prate, uhode, prisluškuju i špijuniraju ali ne i kada nas otvoreno preziru jer smo to što jesmo. Recimo, jer smo pušači.“

Piše Jergović, a ima li neko da se ne slaže?

Uz priču o ocu, normalno ide i priča o očevoj porodici, i o njegovom poreklu. Počev od očevog dede Ličanina, kockara i poštara Marka Jergovića. Zatim o očevoj vrlo posesivnoj i zloćudnoj majci, ustašici, piščevoj baki, te o njenim sestrama, širokogrudoj opatici, veseloj posrbljenici (to je jedna što se udala za Srbina). Ide tu i nimalo sentimentalna, priča o Sarajevu, tome srcu i dnu bosanskog lonca u kome kuva i kipti još od turskoga vakta, a sigurno i od ranije. O gradu u kome se, kod jednog drugog pisca, odvija sentimentalna sefardska priča gde je najstrašnija kletva „dabogda ti se sve kćeri poudavale za hrišćane!“  Kod trećega, muslimanska priča u kojoj nema veće porodične idile od amidžine, samo što amidža i ne spava bez handžara. Kod četvrtog pisca pravoslavna priča gde se neko s brda spustio u kazan, pa... a kod Miljenka, eto ta katolička, po babi i ateistička po ocu, koji je glavni lik u knjizi, što u životu baš i nije bio. Taj Otac, katolički ateist (za razliku od pravoslavnih ateista kakav je bio moj tata). Otac hematoonkolog koji trinaestogodišnjeg sina veselo odvede u bolnički podrum da mu pokaže plutajuće leševe, nerođene bebe u formalinu, ljudske organe po teglama, oko iz kojega viri repić... ne sluteći u svojoj medicinarskoj egzaktnosti da bi to možda dečaku moglo biti pa...  odvratno... Taj isti otac, koji na početku granatiranja Sarajeva pretrči pola grada sve u belom mantilu da bi se uverio da mu je sin jedinac preživeo.

Da li zbog tog viševekovnog „krčkanja“ otud iz tog lonca - Sarajeva povremeno izranjaju zbilja vanserijski talenti, što književni, što muzički, slikarski ili filmski a katkad, izvinite, i mafijaški ili kriminalni... Takođe vanserijski.

Sedamdesetih smo putovali autostopom i to se smatralo bezbednim. Bosnu smo zaobilazili, kao opasnu. Tamo su silovanja bila narodni običaj. Nevezano za naciju. Zato je devedesetih tamošnji rat bio onako surov.

Hrvatska je pak smatrana bezopasnom, a znamo šta je kasnije ispalo.  Nisam znala, dok ovde ne pročitah da su svi bosanski Hrvati mogli dobiti hrvatsku putovnicu, samo ako podnesu katoličku krštenicu, pa se tako i sam Miljenko u zao vakat morao krstiti da bi postao Hrvat.

Znači nisam u pravu kad tvrdim da je Srbija multikonfesionalna sekularna država pravoslavne vere! Ovde vam ipak još uvek ne traže pravoslavnu krštenicu za državljanstvo.(Ali iako ste krštena u Makedoniji morate se prekrstiti u srpsku pravoslavku, kada se crkveno udajete za Srpskog Srbina. Mada zbilja ne znam zašto bi neko to radio... Mislim udavao se...)  

I danas, uprkos svim minulim ratovima, više međusobno liče Bošnjaci i Bosanski Srbi i Hrvati, nego što liče slavonski Srbi i Vranjanci. Izvinite!

Problem bosanskog življa nije u razlikama nego u tome što su isti.

Solidno su doprinele sve tri maloazijske religije koje su metastazirale na evropskom tlu. A Bosna je evropska zemlja ma šta Evropa mislila o tome. E sad, da li je to sramota za Evropu ili za Bosnu, prosudite sami. Jergovićeva knjiga Otac može vam pomoći u tome.                 

 ( III program radija RTS)