<<

KO GOD DA POBEDI, SVI SMO IZGUBILI

Ivo Brešan

GNJIDA, 

komedija

KO?

         GNJIDA, koji se da ne bude zabune, čak i preziva Gnjidić je bivši doušnik UDBE, a sadašnji agent „dvije nule sedam“ odnosno dužnosnik jedne srodne službe. Dakle, večan lik, takoreći besmrtnik. Upoznajemo ga već u prvoj sceni, a ne kao kod nekih klasika gde smo čekali po pet-šest slika do dolaska glavnog lika.

         Gnjida je odmah na sceni. Zajedno sa MIMI gradonačelnikovom kćerkicom ometenom u razvoju i BIBIJEM čovečuljkom sa posebnim potrebama, inače sinom ex-načelnika SUP-a ZEKANA. (Ajme mene, je li ovo šjor Ivo tija reć da vlast i policjoti pravidu kretene?)        Upoznaćemo odmah i šjoru NEDILJKU, gradonačelnikovicu i kafedžiku kao i njezinog konobara ŠIŠKA, koji se samoedukuje u rečniku stranih reči. Usrid Hrvatske di su strane riči nedomoljublje!

         Shvatićemo da su Mimi i Bibi, inače tridesetogodišnja deca, u emotivnoj vezi koju gradonačelnikovica, normalno, ne dozvoljava i učiniće nam se da će se zaplet razviti u ljubavni, mada su potencijalni ljubavnici retardirani.

         Ovo smatram metaforom, jer smo svi retardi kad se zacopamo. Mimi i Bibiju je lepo, samo „šteta što ne znadu da im je lipo“ (što reče kelner Šiško) a i nama bi možda bilo bolje da ne znamo koliko nam je loše... (što reče Gnjida)

         U drugoj slici, na istoj pjaci, ali u susednoj kafani upoznaćemo BAKOTU i ŠKAPIĆA, oporbene (oporba je opozicija) političare i pretendente na gradski presto, tj. gradonačelnikovo još neupražnjeno mesto. Zajedno sa njihovim sličnim suprugama SONJOM i RITOM. Oni moraju u koaliciju da bi oborili poziciju pa se cenjkaju oko toga čije su dragovoljne zasluge za Hrvatsku veće jer je jedan bio u pržunu (zatvoru) 15 dana pošto su mu u kafani pevali Vilo Velebita a drugi nešto duže jer je posle Titove operacije pričao sasvim odvratan vic da će „Tito sad bit bolje volje jer više neće moć ustat na livu nogu!“ Zatvorski staž je postao merilo časti i poštenja. Kao kod komunista.

         Podseća na jedan prastari italijanski film, očito sniman u doba Musolinija, u kome Sofija Loren kaže za Majstrojanija „ Tako je lep, fini i pristojan. Nije moguće da je antifašista...“

         Tu se muva i drugi kelner, Svile „odličan samo linj ka vrića govana“ koji ne voli trošit riči ali će u sledećoj sceni izreći ključnu rečenicu akonto budućih izbora „Ko god dobije, svi smo izgubili!“. Dovoljno da nam se učini da zaplet ipak neće biti ljubavni, nego neki televizijski, pardon politički...

         Do treće scene upoznali smo sve likove, osim statista ( tj. naroda koji je nebitan)  ali glavna junakinja zapleta ispašće jedna Armanijeva hajina o koju će se, zbog Gnjidine spletke ali radi svoje lične zavisti i ljubomore, otimati šjore Rita i Sonja. Krupan zadatak za kostimografa i sjajan mogući izgovor za reditelja (jer „da nije upropastila haljinu“).          Fatalna haljina završiće, na kraju, kao Mimina venčanica, jer će se komad završiti njenim tajnim venčanjem sa Bibijem... ( a ne vantelesnim, odnosno bezgrešnim, začećem kao što bi bilo modernije i profitabilnije...)

GDE?

         Na pjaceti jednog primorskog gradića (grad veličine općinskog središta) Pjaceta se sastoji od tri kuće, dve kafane i jedne fontane. Fontana stoji tamo gde je kod Rucantea i Držića bio bunar. Bukvalno jedinstvo mesta, kao što je običaj u tradiciji mediteranske komedije.

KADA?

         Radnja se odvija još u doba maraka, odnosno pre evra, ali je era mobitela već počela. Doduše imaju ga samo Gnjida i nalogodavac a ne svaki klinac, kao danas. Ne zna se precizno koliko posle domovinskog rata, ali dovoljno da je Udba još uvek najomraženija institucija, kao da nikakve nove takve ustanove nema. To podseća na poslednju rečenicu iz Potjemkinove Istorije diplomatije koja glasi, ako se dobro sećam, nekako ovako: „A onda je na vlast došao drug Staljin i sve prljave igre u diplomatiji su prekinute!“

KAKO?

         Delomično naivno ali tradicionalno. Sve sa skakanjem s balkona, ulaženjem kroz prozor na prvom spratu, primorskim preglasnim i temperamentnim svađama, nadvikivanjima, slikovitim psovkama i masovnim tučama „svi protiv svih“.

         Gnjida je više spletkaroš nego što je prava gnjida. Pod pojmom „gnjida“ što je inače zametak od vaške, dakle nije čak ni vaška, pre bih podrazumevala neku bednu kukavicu koja nikada ne vodi igru, a ne osobu kao što je šjor Gnjidić koji samouvereno upravlja zapletom (odnosno spletkama) i to vrlo vešto. Skoro hrabro, kao Goldonijev Sluga dvaju gospodara. Iako radi po nalogu sa više političke instance, on deluje nimalo idilično al opasno prilično, što bi meni više ličilo na zmiju nego na gnjidu. Stiče se utisak da je on neka vrsta lahmusa koji od drugih ljudi pravi gnjide, a na bazi njihove sopstvene pohlepe, gluposti, bahatosti, zavisti, vlastoljubivosti... itd. Jedine „gnjidinske“ mane koje on ima su apsolutna amoralnost i nedostatak skrupula, tj. ono što se u američkim serijama kaže „samo radim svoj posao!“ Ali ni trojica političara nisu ništa bolji, pa čak ni njihove žene. Isključivo se na njihove mane oslanja fakat da previše veruju Gnjidi, s obzirom na to koliko ga preziru i koliko im se gadi. Ušli bi ne samo u savez nego u prkno đavolovo, radi vlasti. Ispada da su skoro svi likovi ne samo negativni nego i antipatični. Svi osim lenjog kelnera i zaljubljenih tridesetogodišnjih klinaca ometenih u razvoju.

         Roditelji, kako bivši Načelnik SUP-a, tako i gradonačelnikovica  sasvim neevropski mlate svoju decu sa posebnim potrebama mada to nisu posebne potrebe za batinama, nego su možda baš batine ometanje u razvoju? Zaključavaju ih, a ex pandur Zekan svog sina čak vezuje i lisicama. Kako se ovo uklapa u politički korektnu priču o inkluziji?

ZAŠTO?

         Zbog pohlepe, lakomosti, nemorala, alavosti, vlastoljublja...

PROTIV KOGA?

         Protiv svakoga ko se nađe na putu.

         Ukratko, i ova komedija meštar-Ive glatko prolazi klasičnu dramaturšku proveru. 88 strana, kao što je Titu bilo godina, podeljeno je na devet skoro jednakih slika (od po desetak strana) što čini dosta siguran ritam priče. Meštar Ivo je čak sve podelio na dva dela kao što školska dramaturgija nalaže, i ostavio potencijalnom hrabrom reditelju da dozvoli publici i pauzu, sa verom da će se posle nje vratiti u salu.

Jedino što je kao žanrovsku odrednicu stavio „Slapstick komedija“ za šta bi mu likovi morali biti manje raspričani a radnja brža. Al Isukrsta ti, ko je igda igdi vidija tihe i brze Dalmatince?

         U inače pesimističnoj komediji najveselije i najoptimističnije je to što Gnjida u zloj nameri učini dobro delo! Venčava zaljubljene „bidne“ potomke Vlasti i Bezbednosti. Mada završna scena sa Mimom u Armani haljini i Bibom u svečanoj uniformi načelnika Milicije (koju je tata Zekan čuvao iz boljih vremena) deluje kao najmračnija ironija na poznatu bajkovitu ideju o srećnom kraju. Ili ako sve redukujemo tj. ogolimo na ideju „samo idioti su na dobitku“ deluje još strašnije.

         (Još ako, ne daj Bože, domaštamo i kakvu bi decu mogli oni da naprave naglo shvatimo osnovne prednosti homoseksualnih brakova, mada ne verujem da je meštar Ivo baš to želeo da nam objasni.)

         Ovaj komad sigurno ne pripada modernom „postdramskom periodu“ ma šta to značilo (pitala sam odlične studente i nisu umeli da mi objasne. S obzirom da sam dosta lako shvatila teoriju relativiteta, ova „postdramatičnost“ mora da je komplikovanija).

         Priznajem da delim Brešanovu antipatiju prema političarima kao sumnjivoj ljudskoj vrsti, ali ipak ne mislim da im treba davati toliko mesta i značaja u litaraturi. Jer, to je kompliment! Na taj način oni postaju značajniji i dugovečniji. Za pola veka niko se više neće sećati na čiji je račun Biljana Srbljanović pisala svoj Pad. Naravno, ako i sam Pad preživi do tad.

         Ako napravite kratak eksperiment pa upitate par običnih ljudi:      

         Koji je kralj poslao Nušića u zatvor radi pesme?

         Čiji je dvorski komediograf bio Molijer?

         Ko je vladao u doba Aristofana?

         ... videćete da su komediografi poznatiji, večniji i značajniji ne samo od političara nego od svih vladara. Njih volimo, a vladaoce trpimo dok moramo... Ok! Postoje i ljudi koji vole vladare i političare. Gnjide?

                                             Objavljeno u Teatronu uz istu komediju