<<

 

 

DISKRIMINACIJA DUŠE

 

Grigorij Čhartišvili

PISAC I SAMOUBISTVO

S ruskog prevele

Mirjana Grbić i Sonja Bojić

Izdavač Informatika 

Beograd. 2006.

tiraž 500, strana 682, ilustrovano

 

            Grigorij Čhartišvili, ruski japanolog i pisac. Gruzin. Široj publici poznat pod pseudonimom Boris Akunjin, odnosno B.AKUNJIN što treba da asocira na čuvenog anarhistu iz XIX veka. Kod nas je prevedeno a izdala je Informatika 11 ( odnosno 13 jer dve su duple knjige) sjajnih istorijskih trilera o istražiteljskim avanturama Erasta Fandorina, lepog, pametnog, hrabrog, finog i plemenitog, bogatog plemića - siročeta. Fandorin, naime nema roditelje, što ga, pošto je mlad, čini siročetom ali neobično slobodnim čovekom.

Objavljene su još tri knjige, takođe istorijski trileri o avanturama sestre (monahinje) Pelagije, koja uz blagoslov nadležnog verskog poglavara istražuje najneobičnije zločine u crkvi i okolini.

Pišući sa namerom da zabavi svoju suprugu, B.Akunjin dokazuje da i vrhunska literatura može biti vrlo zabavna, što naravno ne odgovara mnogima, koji sebe smatraju pametnima, ali ne znaju da budu ni zabavni, ni interesantni. Nego uporno tvrde da je pamet ozbiljna i da je normalno biti dosadan. Ne, nije normalno, dosadno je dosadno. Može se biti interesantan i pametan, dokaz je metar Akunjina u mojoj polici sa knjigama.

Do sada je po njegovim romanima, koliko znam, snimljeno bar tri filma, sva tri odlična. Jedan u produkciji Nikite Mihalkova, a u jednom je Fandorina igrao čuveni Oleg Menšikov. Ako ste zaboravili, to je onaj izvanredni glavni glumac iz Sibirskog berberina.

Knjige B.Akunjina ipak nećete naći u kamarama složene kod samih ulaza u knjižare, kao što je stajao Davinčijev kod naprimer. Teško ćete ih uopšte naći. One se rasprodaju čim se pojave. Nisu preveliki tiraži, ali sladokusci ih nađu.

Pod svojim imenom Grigorij Čhartišvili objavio je neku vrstu popularne studije Pisac i samoubistvo, obimnu, konfornu, ilustrovanu, lepu, tvrdo uvezanu knjižurinu u kojoj, opet na interesantan način tretira i promišlja nekad bolnu, nekad sramnu, nekad nedozvoljenu temu samoubistva.

Objašnjavajući zašto je pisce uzeo kao predmet proučavanja pisac kaže: „Ljudi stvaralačkih profesija spadaju u grupu takozvanog visokog suicidnog rizika. To se objašnjava ogoljenošću nerava. Naručitom emocionalnom nezaštićenošću, a uz to opasnom bogohulošću zanata koji su odabrali. Čovekovo stvaralaštvo je na izvestan način svetogrdno: sa stanovišta većine religija. Tvorac je samo jedan, a zemaljski tvorci su uzurpatori koji na sebe uzimaju prerogative Više Sile.“

Ukratko prelazi istoriju civilizacije pa tako saznajemo: Među rimskim robovima postojala je epidemija samoubistava, tako da su prodavci čak davali neku vrstu garancije. Ako bi se rob ubio 6 meseci od kupovine, prodavci su kupcu vraćali novac. Civitas... civilizacija... uja!

Samoubistvo kao takvo nisu tolerisali ni antički Grci, osim ako je neko bio jako tužan, bolestan, ili ga je bilo strah ili stid, ili mu je život nepodnošljiv. Mogao je čak da se obrati nadležnom savetu, (jasno, samo ako je bio slobodan građanin, a ne rob ili žena) da iznese svoje razloge i dobio bi da ispije kukutu. Ispada da su tada tri od četiri relevantna razloga za suicid bili duševne prirode, a samo jedan, možda fizičke. Danas, naprotiv, tuga, stid, strah, pa čak ni teška depresija nisu dovoljne da sebi za 3000 evra kupite samoubistvo na klinici u Lozani. Tamo se danas priznaju samo fizička obolenja. Duševna, jok! Takođe nisu dovoljni vaši lični razlozi, već su potrebni nalazi lekara s pečatom. Kako je tokom istorije civilizacije, došlo do ove diskriminacije duše u odnosu na telo možda ćete otkriti u ovoj interesantnoj knjizi Grigorija Čhartišvilija.

Bojim se da se savremena biznis-medicina navadila na profitabilan remont i prepravku svega telesnog, dok sa dušom nije baš tako vešta (nema skenera za dušu), pa je onda ta grana medicine, tj psihijatrija, prepuštena hemiji.

„Čovek budućnosti, ako budućnosti bude, neizistavno će poželeti da umre jedino dobrovoljno, pod sopstvenim uslovima. Upravo to će se i smatrati punovrednim finalom valjano proživljenog života. I tako dolazimo do toga da će naši srećni potomci svi do jednog biti samoubice.“ piše pisac u poglavlju Kruna evolucije - futuristička etida. U kome razmatra eutanaziju i staje na stranu pristalica sa rečima:“Osim toga savremeni čovek je odavno lišen prava na prirodnu smrt. Medicina produžava život (i muke) neizlečivog bolesnika mnogo duže nego što je to priroda predvidela.“ Još kaže: „Gospod je odavno naumio da uzme njegovu dušu, ali medicinari, na sve moguće načine, uprkos zdravom razumu i milosrđu, odlažu već donetu odluku. Kome je zbog toga bolje? Rimskom papi? Bolje je, naravno, samo onima koji zarađuju na dugo -umirućim bolesnicima, kao što drugi zarađuju na oružju, na ratu,na izbeglicama. To ne kaže Grigorij. Ja zaključujem iz njegove knjige i iz moga života.

Nije ipak čudo što se i danas zazire od eutanazije kad je još sveže sećanje da su pod tim imenom nemački nacionalsocijalisti pred II svetski rat pobili oko 275 000 bolesnih, faličnih, senilnih, sifilističnih, ludih, slabih, ili nesimpatičnih bolesnika koji su opterećivali zdravstvo Trećeg Rajha.

Kao i svaka smrt humana eutanazija se može zloupotrebiti. Nasuprot tome, nije uopšte čudno ni to što su u savremenom svetu zagovornici eutanazije sve glasniji i jači, ima već država gde je legalizovana. Ajnštajn je rekao da će planeta izdržati i A i Ha bombu, ali da neće izdržati demografski bum, ne rekavši ipak koja je to brojka. 7 milijardi je svakako veliki broj do koga se stiglo za samo 12 godina od 6 milijardi. Posebno se čini veliki ako je tačna naučna pretpostavka da se do 100 miliona stiglo tek hiljadite godine naše ere.

       Pošto je problem sagledao sa istorijske, geografske, filozofske, religijske, teorijske, čak i tehničke strane Grigorij Čhartišvili napisao je i Enciklopediju litaraturicida, odnosno pobrojao je mnogo značajnih pisaca-samoubica sve sa njihovim biografijama i razlozima za samoubistvo. Kaže da je to učinio u lukavoj nameri da knjigu zadržimo na polici. Ja bih je svakako zadržala. U našem izdanju dodati su i naši pisci, što je posebno lepo.

            U pogovoru pisac kaže: „Kao i većina ljudi moje generacije nisam religiozan, ali nisam ni ateista: dozvoljavam sve moguće verzije i hipoteze, zavidim verovanjima drugih ljudi i žalim što ne mogu da im se priključim. Misao o mogućnosti samostalnog odlaska iz života, po sopstvenim pravilima, daje mi kao i mnogima egzistencijalnu hrabrost i greje dušu. Kakva divna stvar eutanazija, mislim ja. Još kad bismo se oslobodili osečanja krivice, koju ne može da objasni nikakva logika.

Onda bi se moglo živeti bez straha kao epikurejci.

Odakle dolazi to mučno osećanje unutrašnje zabrane?...

Život to je nakakav ispit u više faza koji treba položiti. Zašto?

Ne znam. Da se ne bi moralo polagati ponovo?

Jer to je već bilo, to ponovno polaganje i možda ne samo jednom...“ Možda taj isi ispit već neki put nismo položili?