|
ŠTETA ŠUMA ili OPOGANJIVANJE IKONE
Ernesto Če Gevara SEĆANJE NA KUBANSKU REVOLUCIJU (knjiga po kojoj je rađen film Če) predgovor Aleida Gevara izdavač Evro-Giunti, Beograd 2008. sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković Urednik Dobrivoje Lale Erić Lektura i korektura Svetlana Kurćubić
Beležim sve nosioce odgovornosti zato što želim da otkrijem ko je upropastio papir zbog kojeg su posečene šume?! Može biti da i sam Če snosi veliki deo odgovornosti i da su Sećanja... u originalu prilično nepismeno napisana. Naravno, nije obavezno da revolucionari, ratnici i buntovnici budu pismeni, Pančo Vilja, Miloš Obranović, Jemeljan Pugačov, Matija Gubec i mnogi drugi bili su skroz nepismeni, a i neki sa diplomama ne bi danas prošli test za maturu, čak i da im ga dostave iz kopirnice Ministarstva prosvete. Ali Če Gevara je bio lekar, morao je dakle biti bar funkcionalno pismen. Neki čuveni pisci, Čehov i Laza Lazarević npr. bili su takođe lekari, pa nas valjda to navodi da od lekara očekujemo ne samo pismenost, nego čak i talenat. Što niko ne očekuje od revolucionara, ratnika ni od političara. Nemam sa kim da uporedim jer nikada nisam čitala knjige koje su pisale revolucinarne vođe i koje su prodavane na metar, davane za zasluge i za odličan uspeh. Jednom davno, kad je već počeo raspad druge Juge, kupila sam na Knez Mihajlovoj, knjigu Milovana Đilasa - Razgovori sa Staljinom, više kao kuriozitet, u tvrdom povezu i sa zlatotiskom, koja je koštala duplo manje od prazne sveske, sećam se tačno 15 dinara. Pokušala sam i da pročitam ali mi je bilo dosadno. Dosadno a kratko, što reče Šekspir. Uprkos neobično šlampavom prevodu mestimično se oseti da je Če Gevarin jezik nešto između novinarskog i političarskog ali od toga nije napravljen stil pripovedanja. Mada je u originalu mogao biti stil, pogotovo što se ponegde oseti autorova ironija prema sopstvenom načinu pripovedanja. Ne verujem da se argentinski-španski baš toliko razlikuje od kubanskog- španskog da jedni drugima zvuče kao debili. Ako bi neko hteo da ismeje i osramoti autora, onda bi ga baš ovako preveo, objavio i prodavao uz kičerski časopis za ponižavanje žena. Mislila sam da je Slivija Monros Stojaković sjajna prevodilica, čije sam prevode mnogo puta sa zadovoljstvom čitala, ali sam se iznenadila kad sam, prilikom provere, našla da je četrdesetak mojih knjiga koje su prevedene sa španskog, prevelo tridesetak raznih prevodilaca i da među njima ima nekoliko žena sa dva prezimena. Već mi se poljuljalo samopouzdanje kad sam ipak našla da je Silvija Monros Stojaković prevela Kortasarove Školice, Ljosinog Panteleona i posetiteljke. Obe sjajno. Ipak sam u bila pravu! Šta se onda desilo sa ovim prevodom koji deluje kao da je iz translejtera štampan bez da ga je ljudsko oko pogledalo i ljudska ruka ispravljala?! Šta npr znači rečenica: ” pojavio se pomenuti Čičo kako pijan jaše na mazgi noseći crnčeta opkoračke... zarastao bradom...” ?! Pretpostavljam da je Čičo zarastao u bradu i da se pojavio jašući pijan na mazgi, al što bi nosio crnčeta opkoračke, kad se crnče više nigde ne pominje, kao da je u zemlju propalo?! Ovo možemo smatrati nedovoljnim poznavanjem srpskog jezika i samim tim moglo bi ići i na savest lektorke-koretkorke, ali ne znam na čiji račun da stavimo logičke greške tipa: “...jer se vide dve građevine i u sredini crvena tačka od zapaljene cigare žandarma...” Šta dokazuje čija je cigara? Zar na Kubi, postojbini duvana, samo žandarmi puše? Da li je Fidel bio žandarm? Ili: “ Vojnici, gotovo bez zaštite bivali su ranjeni našim mecima.” Kakvi vojnici bez zaštite? Pa oni su zaštita. Zar bi trebala policija da ih čuva, ili telohranitelji? Evo još nekolko bisera pa sudite sami: “...podstaklo nas je da se bolje pričuvamo i da sačekamo predstojeće prisustvo neprijateljske trupe... ... Sa seljakom Krespom bili smo otkrili kokošarnik pa smo racionalizovali upotrebu jaja ostavljajući jednu koku kao što je i prirodno da bi dalje snela... Borba se odigrala izuzenom brzinom i ubrzo smo svi počeli da bežimo, svako sa svoje strane, pošto smo postigli postavljene ciljeve.” Poznavajući ranije prevode Silvije Monros ne mogu verovati da je ovo ovako prevela ona lično, ali mi neverovatnom izgleda i mogućnost da su preveli “crnci” koje niko posle nije prokontrolisao (“crncima” su se osamdesetih godina prošlog veka nazivali bolji studenti ili diplomci filološkog fakulteta koji su za sitne pare prevodili čitav FEST, što bi kasnije potpisali i naplatili čuveni prevodioci poput Carine). Još mi je bednija i morbidnija pretpostavka da je neko upotrebio translejter pa potpisao poznatu prevoditeljku, možda čak uz neku naknadu?! Da li su plaćeni urednk i lektorka, koji ili nisu čitali ili takođe nisu pismeni (pa je onda logično što nisu čitali)?! Da jesu, ne bi valjda odštampali “Argentincu!” kao vokativ, kad je to dativ! Postoji naravno i treća (pomalo paranoična) pretpostavka da je sve ovo urađeno namerno da bi se izbrukao revolucionarni lider i da bi se mlađima objasnilo kako je lepotan sa majica i postera u stvari bio neka muva bez glave koja se sa ostalim muvama bez glava dve godine bezglavo muvala po brdima Kube, sve dok nisu slučajno pobedili diktatora Batistu i ostali da vladaju, sred okeana, do današnjih dana. Ma koliko izgledalo paranoično i ovo je moguće. Kao što su nas učili da je Lenjin poginuo od posledica atentata, a sad kažu od sifilisa. Ta ajte molim vas. Koga jebu revolucionari, osim kapitalista a kapitalisti su čisti?! Internetom kruži neko pisanije sa fotografijama iz detinjstva, bivših i sadašnjih vladara, gde za Hitlera npr piše da je bio talentovani slikar i vrlo omiljen u društvu, a za Staljina da je kao dečak bio ulični pljačkaš i razbojnik (ranije se pisalo da je učio Bogosloviju), dok za Putina pišu da nije imao drugove jer ih je mrzeo... Mali medijski rat. Da ne ispadnem i ja idiot, moram da ispričam zašto sam bez prelistavanja uopšte kupila ovu knjigu. Zato što je bila zapakovana. Uz licencni časopis o životu slavnih, koji ne bih kupila ni u ludilu, ali me privukla knjiga i na njoj poznato Čeovo lice. Prava knjižara je u našem tržnom centru zatvorena nakon mesec dana, kao neprofitabilna. Jedino što sam uspela da pročitam kroz najlon bilo je da je po knjizi snimljen fim Če, i to mi se nije dopalo. Kao što mi se ne dopada, jer je perverzno, da zapadni susedi od svojih zakletih neprijatelja, koje drže pola veka pod blokadom, sad još prave profitabilnu filmsku robu i što je najgore - stvarno uzimaju profit! Časopis sa knjigom košta 399 din a bez knjige 299. Neki je profiter precizno procenio da čitateljke ovog časopisa sigurno neće da primete nelogičnosti i jezičke greške u knjizi, jer je verovatno neće ni čitati. S obzirom na činjenicu da su neke knjige, poput Kusturicinih i Lauševićeve, prodate na kioscima u tiražima koji su za knjižare skroz nezamislivi i nedostižni, i ovaj je Licencni časopis o životu slavnih, ne bih mu ime pominjala!, rešio da spoji neugodno sa beskorisnim i da uz svoje šarene laže upakuje i neprodate Izdavačeve tiraže. Tako nastade biznis u kome sam ja ispala budala. U svrhu očuvanja šuma i čistote uma predlažem da svakoga ko izda ovakvu knjigu, kičerski i tračerski časopis ili novine, osudimo da o svom trošku, posadi taman onoliko šume koliko je posečeno za proizvodnju hartije na kojoj štampa profitabilno zagađenje razuma! Zavisno od dubine bezumlja koje je objavio mogu mu se za sadnju novih šuma, dodeliti spaljene nepristupačne parcele kod Mokre gore ili pak okoline gradskih, rudničkih ili termoelektraninih deponija. Šteta šuma al šteta i uma! Pitaćete šta da radimo sa elektronskim medijima koji ne koriste hartije za svinjarije. Oni bi mogli da se kao društveno korisnim radom pozabave prečišćavanjem otpadnih voda, zagađenog vazduha... Znam, braniće se da nam već ispiraju mozak i da je to dovoljno od njih. Ma to je previše! Bolje da ispiraju kanalizaciju...
Mirjana Ojdanić
|
