AUTOBIOGRAFIJA U 5641 CHARACTERS

Mama je imala 22 i plesala je do ponoći 30.7.1951. Da li što me igranka protresla ili što me muzika privukla, došla sam na svet u 07. ujutro, što je bilo prvi i poslednji put da sam toliko uranila. Izbacili su nas iz osječke bolnice jer me mama nije dala u bebeću sobu, pošto su kolale priče o zamenama beba.

Tata je imao 30 i bio u rezervi, gde su ga prečesto zvali, jer je između vojske i opere odabrao Operu. Čim je čuo, prepešačio je Baranju, preplivao Dravu, izvadio me iz kolevke i rekao:”Kako je mala!” mada sam imala 5000 gr. Odležao je mesec dana vojnog zatvora što je napustio položaj, ostavio oružje u grmlju i blabla!

Kao da bi neko plivao sa puškom, Drava je ozbiljna reka. I kao da je mogao naoružan ući kod novorođenčeta i porodilje. Posle me je lako naučio da ne volim vojsku, silu, uniforme, disciplinu i ništa što se kao mora. Dao mi je ime Mirjana, moderno zbog minulog rata. Mislilo se da je izvedeno od “mir” a danas vele da je od “mirjanski” što znači svetovni.  Nije mi se sviđalo, kao što ne bih volela ni ime Svakadruga, ali mi se mnogo svideo tata. Prezime je bilo dobro jer smo ga u celoj Slavoniji imali samo mi. Prvog Ojdanića ne-rođaka srela sam frtalj veka posle, u jednom zaglavljenom beogradskom liftu.

Imala sam srećno detinjstvo. Roditelji su nadoknađivali 4 godine mladosti koje im je požderao Veliki Rat, pa sam često bivala kod majke Sretenke, na selu. Tako sam osim gradskoga, sa kazalištem, sladoledom i zoo vrtom, imala i seosko detinjstvo sve sa topovima od blata, krađom trešanja, čuvanjem gusaka i lovom na žabe.

Kod nas ne gnjave decu, pa im rastu zdrava i samostalna. Majka Milka rodila je mog oca Ljubu, u 35-oj godini kao dvanaestog, ali kad joj je neka komšinica rekla “Što ti Bog ne uzme bar ovo balavo!” do kraja života nije govorila s njom. Sretenka je išla sa svojom ćerkom dobrovoljno u logor, gde su moju mamu, Anđelku, odveli fašisti u 14 godini. Takve su majke u našoj familiji. Moja je 5 meseci svaki dan dolazila u bolnicu i u Zagrebu i u Ženevi, gde sam ja ležala zdrava i - gubila vid. Bar koliko i švajcarski lekar, ona je zaslužna što nisam oslepela

U osnovnu školu išla sam pored drvoreda ringlova, Sunčanom ulicom, a u gimnaziju ispod velikog drvoreda lipa, Bulevarom. Sa časova sam bežala u stare parkove, ali mi je gradivo išlo lako. Posle sam se dvoumila između žurnalistike i nuklearne fizike, pa su mi nakon 7 dana testiranja u Zavodu za profesionalnu orjentaciju rekli - da mogu upisati štagod hoću.

Znala sam da mogu, nisam znala šta hoću, te upišem Filozofiju sa sociologijom i Političke nauke. Tokom tri semestra shvatim da to ipak neću i vratim se kući sa rukama u džepovima. Pred sam kraj leta naumim na režiju i sa crvenom novčanicom od 10 ili 100 dinara odem, bez roditeljskog blagoslova, autostopom, preko Mostara u Dubrovnik. Da vidim “Areteja” poslednju predstavu tog leta, i da napišem esej za prijemni ispit. Šest pljuskova me zalilo na tom putu i 6 puta me osušilo sunce. 9 ili 90 dinara platim kartu a za ostatak pojedem kolač u Gradskoj kafani. Vidim predstavu, sačekam svitanje na Pilama i vratim se kući, istim putem i načinom. Esej prođe prvi krug prijemnog, ja prođem i drugi, ali me M.Đ. ne primi sa tezom da žensko ne može biti reditelj. Prof. Belović, koji je takođe bio u komisiji, nađe me posle i kaže: “Dođite iduće godine, primiću vas u moju klasu.”

Ostanem u Beogradu, da ne zarđam u provansi, i upišem jedino gde nisam zakasnila, ruski sa poljskim na Fiološkom. Dogodine profesor ispuni obećanje i ja završim taj FDU. Četiri semestra na Knez Mihajlovoj, a četiri u peščanoj pustinji na Novom Bgd-u. Sterilni intelektualac koji nas je, kao sekretar SK, preteći izbacivanjem, terao da se preselimo u peščanu pustinju, danas je veliki mumificirani demokrata, kao i svi tadašnji aparatčici, a Miroslav Belović, umetnik i pred-predratni gospodin umro je maltene kao stub bivšeg režima... Toliko o objektivnosti.

Za diplomu mi tata napravi i pokloni hrastov čikl sa čamovom kabinom, za plovidbu do Beograda. Dva dana avanture na “četvorku”, sa jedva izbegnutim potonućem u oluji kod Novog sada, da bi mi ga, posle ukrali na Adi Ciganliji.

Režirala sam od druge godine studija. Prvih 14 g. u statusu slobodnog umetnika, provela sam veselo radeći isključivo ono što želim, tamo gde na to pristanu, bez obzira na honorar. Ako nigde ne pristanu, osnivala bih pozorište ili trupu za potrebe svoje ideje. Tek u 35-oj shvatim da više baš i nisam dete, pa rodim kćerku. Tri godine posvetim samo njoj, a posle se zaposlim jer je moralo i da se jede. Za hiljadu dana nerada slatko su me zaboravili. Bez veze, na konkursu, prime me samo u Pozorište Boško Buha, za operativnog dišu. Operativac je dežurni krivac u teatru kod koga se ulazi sa “Meni treba!” a bez “Dobar dan.” Nelep, neumetnički posao, za koji sam se nadala da je privremen. Tada zasmrdi na dolazeće ratove, počeše da sele kosti odavno mrtvih kraljeva i da se busaju u nacionalne grudi, koje odzvanjahu sablasno i zloslutno. Tata umre nameran da ne dočeka još jedan rat, dosta mu je bio Svetski, a mama dođe kod nas sa malom tašnicom uverena da će ludilo brzo proći. Kao da se već jedna Jugoslavija nije raspala na njene oči, pola veka ranije. Teatar mi od životne zanimacije postade - slaba uteha. Naiđoše mučni talasi izbeglica, skoro u svakom poneki prijatelj ili rod. Većina ljudi se prozli od straha, nemoći i osiromašenja, a manjina se od moći i sumnjivog bogatstva - prozli još strašnije. Retki ostadoše slični sebi. Dođe vreme da se čuva ne samo život i porodica, nego duša i zdrav razum. Živote sam nam čuvala radom, a pisanje komedija nađem kao lek za dušu. Više puta smo pod pretnjom bombardovanja, pravili ratne zalihe hrane i lekova, koje smo kad pretnja oslabi, trošili nemajući drugo. Onog dana kad sam po mrtvoj tišini shvatila da će nas taj put sigurno razvaliti, nisam imala ni aspirina, ni brašna...  Sa poslednjim čekom odem u prodavnicu da kupim - šta nađem. Sanjala sam “tomahavk” kako nam nadleće zgradu, pada nedaleko i ne eksplodira. Po tome sam znala da ćemo preživeti. Stvarno je pao, baš tako, par nedelja kasnije, tristo metara dalje... još nije izvađen. “Tomahavk”... Kad ne možeš ništa promeniti, ne vredi ni da se bojiš. “Mi nismo slobodni i nebo uvek može da nam se sruči na glavu” kaže Arto... Čak i konkvistadore Kastanedin Don Huan smatra sitnim mučiteljima koji zapravo iniciraju veći razvoj čovekovog duha. Koliko smo imali tih “sitnih mučitelja” morali bismo biti duhovni giganti. Onaj simpatični čika u Buena visti veli da jedan život ima smisla ako posadiš jedno drvo, othraniš jedno dete i napišeš jednu knjigu. Posadila sam, davno, dve marela-višnje u Osijeku, porasle su kao hrastovi, valjda ih i danas neko bere, napisala više od pet knjiga koje možda vrede kao jedna i othranila jedno dete koje vredi za deset. Provukoh se tesno, ali nonšalantno. Mogu još nešto da uradim, ali i ne moram.

 M. O.