<<

AVANTURE NESTAŠNOG NOBELOVCA

Mario Vargas Ljosa

AVANTURE NEVALJALE DEVOJČICE

Prevela sa španskog Ljiljana Popović Anđić

Izdavač Laguna,

tiraž 1500 primeraka, 2008. g

          Videla sam Marija Vargasa Ljosu u Beogradu bolesnih devedesetih. Dok još nije bio nobelovac, nego pobeđeni predsednički kandidat. Za to što nije pobedio na izborima zahvaljivali smo proviđenju. Jer kadgod bi neki dobar pisac ugazio u politiku, ispostavilo bi se da je bilo bolje ugaziti u nešto mekše, nešto što se ipak može oprati, uprkos smradu … Ko što je npr Vaclav Havel kao češki disident, nastanjen u zatvoru, bio omiljeni pisac Ateljea 212, gde su mu igrani tekstovi, što mu je izdržavalo porodicu. A posle je, postavši političar i predsednik nudio češke trupe za intervenciju na Srbiju. Pa mu je Muci Draškić, sjajni reditelj (i) Havelovih komada napisao otvoreno pismo gde je, ako se dobro sećam, najavio da će elitne češke ratnike (na čelu sa hrabrim vojnikom Švejkom, valjda) sačekati na Kelebiji sa dvojicom svojih prijatelja i vratiti ih pravo u Zlatnu Prahu.

Toliko o piscima političarima, da ne pominjemo neke naše, kuku onome čiji su!

Ljosa je preleteo okean i Evropu radi promocije jedne knjige u Beogradu. Ali ne ni jednog od njegovih divnih romana, nego da bude medijska podrška na promociji knjige polit-pamfleta Proizvodnja rata. Nekog britanskog vajnog novinara, koga sam naravno zaboravila jer je zaboravljiv! Knjigu su delili besplatno, debelu nabudženu, u tvrdom ful-kolor povezu. Ja ko svi manijaci – pročitala. Lik je lepo objasnio kako su mediji proizveli rat u bivšoj Jugovini, mojoj jadnoj domovini. Dnevnici RTS, HRT, pa Politika, Vijesnik, pripomogla je i Pobjeda, donekle i Oslobodjenje, samo nekako Thimes, BBC, CNN, Life, SBS, Newyork thimes i ostali… nisu baš ništa radili u toj proizvodnji rata. Dadoh knjigu nekome ko će mu možda verovati, pošto sam ja bila prisutna, pa mi britančevo tolkovanje ne beše uverljivo… Ali, da se vratimo Ljosi.

Kad značajan pisac promoviše novinara to odmah tukne – na politiku, of course… Znajući sve to, ipak sam otišla da vidim velikog pisca, čije sam sve do tada objavljene a kod nas prevedene knjige, pročitala u dahu. Razgovor u Katedrali, Povest o Majti, Tetka Hulija i Piskaralo, i moj omiljeni a neprevazidjeni satirični roman  Panteleon i posetiteljke, najbolja ikada napisana antivojna knjiga. Ne antiratna, nego antivojna. Koju ne pozajmljujem ni najboljim prijateljima, nego im, ako baš navale napravim fotokopiju. Koju mi niko ne vrati! Osim Panteleona, posebno volim Rat za smak sveta, što je jedna od retkih debelih knjižurina koju sam pročitala u dahu, za dan dva, i istog časa kad sam je zaklopila, otvorila sam je i krenula iz početka. Da mi je neko rekao da će me tako držati priča o nekim verskim fanaticima u brazilskim sertonima nekog devetnaestog veka, koji osnivaju čudnu komunu na napuštenom imanju Belo monte, rekla bih mu “Otkači se, bre, moronu! Šta me se tiče!” Ali, kad je Ljosa napiše, tiče te se otkriće i činjenica da je verski fanatizam, kao i religija sama, uvek plod ljudskog očaja i beznađa.Samo te usisa u roman.

Ljosa je, naravno, i na toj pomenutoj polit-promociji bio markantan, onako pravi latinos, za da se zacopaš u njega ko budala… ako si naravno – budala. Pošto bi te sigurno kao i svi drugi latinosi zaključao u špajzu, samo za dok ode kod neke druge, mlađe i lepše ljubavnice! Ili dok napiše novoga romana o 700 strana. Nisam mu tražila ni autogram, ne volim da stojim u redovima, a i ne skupljam papiriće bez holograma.

Posle par godina pojavio se na kioscima sa još nekim klasicima njegov roman Don Rigobertove beležnice. Izdala Politika povodom Veka Politike. Tvrdi povez, ćirilica, Maneov Doručak na travi, uokviren na prvoj strani. Beše leto dugog vremena, i čujem da ima neka promocija u bašti one biblioteke između Kneziške i Obilićevog venca. Ne ljubim promocije, ali odem, koliko da mi pokvare raspoloženje. Tamo nekoliko baba, uključujući i mene, i jedan nadobudni, da izvinete književni kritičar, koji uporno priča o RAŠČITAVANJU LJOSE. Razbio me lik u sitnu srču. Znam šta je pročitavanje, čitanje, al ne znam šta je reščitavanje. Zato nisam ni pročitala Don Rigobetove beležnice, eno mi ih u polici dandanas, nikako da ih načnem, NE UMEM DA RAŠČITAVAM. Napravio mi književni kritičar čitalačku inhibiciju svojim dosadnim raščitavanjem. Ne znam da li je ikada napisao uputstvo: kako razjuriti prave čitaoce? Znam samo da je mene razjurio.

Zatim je Mario dobio Nobela, što je bilo očekivano. Ma kolika da je inflacija pisaca otkad je nastupila era kompjutera, ipak nema mnogo tih viđenih za Nobelovu nagradu. Valjalo je Nobelovom komitetu, odmisliti te latinose pre nego što se pređe na Induse i Kineze. Dobro, znam da je već ovenčan slavnom nagradom  onaj Tjenanmenac pre neku godinu, a i ove godine opet. Znam da je Sartr iz sličnih razloga Nobelicu odbio. Sve što znam me muči, a muči me možda još više ono što ne znam…

No, dobro, postade Mario Nobelovac pa se poduhvatiše da ga prelistaju i oni koji listaju samo Nobelovce. Saleću me pitanjima: Jesi čitala onog Ljosu? Jok, ti si čitao! Sad naravno nije primereno da sam bila onoliko oduševljena njegovim ranijim romanima, a da prestanem sa divljenjem baš sada kad je ovenčan najslavnijom nagradom. Ne samo da nije primereno, nego je glupo i kontraproduktivno, ko sam ja da ne hvalim Nobelovca?

Pa, dobro, evo preporučujem. Ali još više preporučujem da neko ponovo izda Panteleona i posetiteljke. Izdala ga Prosveta još 1981. u mekom povezu sav mi se isfucao. Dobro, vraćam se na naslovni roman:

Avanture nevaljale devojčice počinju polovinom prošlog veka u četvrti Miraflores, što je ako sam tačno ukapirala, kao neko Dedinje u Limi. Dve siromašne devojčice predstave se kao Čileankice ne bi li se uvukle u visoko Mirafloresko društvo, gde ih ubrzo raskrinkava neka opaka tetka neke debeljuce, inače prava Čileanka. Narator, kome je tada petnaest godina, zaljubljuje se u jednu od malih folirantkinja i ta ga fatalna ljubav, nekad bolna i strašna, nekad neshvatljiva ili čak perverzna, prati čitavog života preko čitave planete, kroz susrete i preplitanja sa bradatim Fidelovskim revolucionarima i japanskim Jakuzama… Alkoholisanim čitačima talasa… To je otac fatalne devojčice, koji po morskim talasima zna da li će se na nekom mesto održati novoizgrađeni dok, ili će ga talasi jednog dana prosto zbrisati.

Urednik biblioteke Bolero u kojoj je ova knjiga izašla pod brojem jedan B. Anđić (znači prezimenjak prevoditeljkin, gle!) nazvao je u predgovoru, tu Ljosinu razcvetanu globalističku maštu Baroknim realizmom. Valjda po uzoru na Magični realizam koji se pripisuje Markesu. Barokni realizam lepo zvuči, nisam sigurna da znam šta znači. Mogla bih ja sada vama pričati da je roman komponovan kao Simfonija Heroika, pošto u posveti piše “Za X u sećanje na herojska vremena”  ali ne želim, jer mi je uvek na pameti jedan Markesov esej o kritici i kritičarima u kome piše kako je Sto godina samoće izvesni mudroskriboman proglasio istim kao ne znam više koja kompozicija Bele Bartoka.

Čemu zapravo služe prikazi knjiga, pozorišnih predstava, filmova? Mislim samo tome da privuku pažnju čitalaca, gledalaca, slušalaca i da ih ohrabre da nešto pročitaju, pogledaju, odslušaju. Ili da ih ohrabre da to ne rade uprkos tome što je umetnik slavan ili slavljen. Ne da vrednuju nečije delo, pogotovo da to ne čine na dosadan način, nego samo da nam ukratko prenesu svoj doživljaj nekog dela i da nas ohrabre da i mi steknemo svoj doživljaj. U tom smislu ja vas hrabrim da čitate Marija Vargasa Ljosu. Jeste veliki, jeste Nobelovac ali je lako razumljiv, slojevit i nije dosadan. Ne nabija vam komplekse da ste nedovoljno obrazovani za čitanje njegovih knjiga. Sigurno ćete ga razumeti bolje i lakše nego analitičare koji o njemu pišu studije, eseje, doktorske disertacije… gde ga, možda nećete ni prepoznati.                                      

(III program radija RTS)