Dobro što nisam jahala, konj bi me teško izdržao, ali to što nisam nikad naučila da vozim auto, bilo je neozbiljno. Tata je mislio da svako mora znati da kuca na mašini i da vozi auto (ok i još puno toga, ali ovo je tema). Mašinu sam savladala, ali su me kola zezala. Ne samo što sam felerična u smislu levo-desno, jer dok se ja opsetim kojom rukom jedem supu prođem glupu raskrsnicu ili se upali crveno. Još su mi i noge bile predugačke, pa su valjda mislile šta će mi auto kad imam njih. I eto... mada je tata vozio Moskviča koji nije mali, ja bih se nekako kod svakog skretanja naslonila na koleno a noga bi pritiskala gas... ili kočnicu. Skroz autonomno. Zato me Ljubo odvezao na poljoprivredni aerodrom da se tamo ne sudaram sa semaforima i ostalim drvećem nego se lepo i slobodno krećem. Bilo je leto, pa je zemlja ispod trave bila tvrda i bezblatna. Vozila sam super. On kaže: Desno! Ja o'ma skrenem levo i još dodam gas, al' nema nikoga ni da mi se smeje ni da se sudaramo. Jurila sam možda 20 km na sat kad odjedared mi iskrsnuše neke ovce. Pasu budale po aerodromu! Ja, da ne počinim neki genocid (koji te 1970. još uopšte nije bio u modi) hitro smotam desno. Jer je tata vikao: Levo, motaj levo! I sva presrećna izbegoh ne samo ovce nego i ovna, čak i čobanina. Već sam počela da sanjarim o ordenu... za nešto... kad ugledam jedan grozan razdrndan avion kako 'oće da mi sleti na krov a ja NE MOGU DA SKRENEM DOLE! Švićno nam je tačno iznad glava, sreća što nismo imali kabriolet... Tako sam odustala od vožnje kola. Da se ne bih sudarala sa zaprašivačima komaraca, u avionima iz prošlog veka. Posle sam naučila da vozim čamac, jer kod nas nema onih hidroaviona... Ipak, i danas mi se čini da to nije isto... a taxi mi sve skuplji...
Propust je kulminirao tek posle pola veka, kad sam u nagradnoj igri Uzmi račun i pobedi - dobila auto. Ja nisam znala da vozim, kćerka nije htela da vozi. Imala je dozvolu ali ne i iskustvo, pa smo morale da ga prodamo. I eto, još uvek ga polako grickamo.