Imao je samo pet godina više od mene i već je zbrisao iz ove ludnice koju zovemo život. To ne može da me ne uzdrma, mada se nikad nismo družili, jedva da smo se poznavali, ali duuuugo, preko pola veka. Možda smo desetak puta popili zajedno pićence, na žalost uvek samo vodu, što je ipak zanimljivost. Bilo je ovo ludačkih devedesetih, prošloga veka, kada su Gradonačelnik Beograda i Sekretar za kulturu (a vi sami izguglajte ko su bili ta dvojica) redovno sazivali sastanke uprava svih beograskih pozoršta. Petkom posle 15 sati, tj po isteku radnog vremena. Svih osim Narodnog pozorišta koje je bilo i ostalo republičko. Odnosno srpsko. Na jedan od tih sastanaka doneo je Cveja praznu pivsku flaju od pola litra. Objasnio nam je da je to flaša od šećera, da se namenski pravi za predstavu Bure baruta koja je bila hit u JDP, zato da bi se u nekoj sceni razbila o glavu jednoga od glavnih glumaca (ne sećam se koga). Doneo ju je zato da svima predoči kako ta šećerna flaša košta više od honorara čuvenog glumca o čiju se glavu razbija. Te da to pokazuje i dokazuje koliko je u našoj krizi pojeftinio čovek i umetnik, a poskupeo opstanak pozorišta. Svi smo bili zgroženi i posramljeni tom činjenicom, samo je grad-kult-sek nevino i ljupko upitao:
– A šta fali običnoj staklenoj pivskoj flaši, kojih ima džabe po kontejnerima?
– Samo to što obična flaša može da razbije glumčevu glavu pa on ne može da igra sledeću predstavu! – reče Cveja miroljubivo, simpatično i ne patetično.
– Okej, ali ako ti je glumac jeftiniji od šećerne flaše, onda zameniš glumca! To je zakon ekonomije! – reče grad-kult- sek duhovito i nasmeja se veselo. Ha! Sam. Svi mi ostali smo mučno zaćutali. Trebalo mu je nekih 5 minuta da to primeti. Možda je bio iz neke fizičke kulture... čini mi se...

Sećam se još jedne, da kažem anegdote, mada ni ta nije prevesela. Jednom prilikom nazvao me je Cveja u Buhu, ljut kao feferonka. Šatro nije ništa, ali puši se: – Kako može vaš mladi prvak da ima veću platu od prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta?
– To je zato što su deca naše najveće bogatstvo – šalim se ja, da ga smirim.
– Ozbiljno te pitam! Hoće moji prvaci oči da mi iskopaju!
– Okej, koliko je predstava tvoj prvak imao u aprilu?
– Tri! – ponosno i naglašeno izjavi Cveja
– Naš je imao trideset! (radilo se o Neši Nenadoviću, koji je igrao kao bioskop)
– Nemoguće!
– Boga mi, moguće je! Poslaću ti mesečni repertoar, ako ne veruješ.
– Vaše su predstave jedva od po sat vremena...
– Ali ih je trideset! A koliko je proba imao vaš prvak u aprilu?
– Pa... nije ušao u novu podelu... nije imao proba.
– A vidiš, naš je imao 25. Mi imamo sistem stimulacije. Svi imaju male startne plate koje se minimalno razlikuju među sobom, ali se za svaku predstavu dobija procentualna stimulacija. Pa po toj osnovi može glumac, ne samo prvak, ako ima puno predstava, imati veću platu i od upravnika. A može i marketing, npr za Novu godinu kada prodaju gomilu predstava.
– Znaš kad bih ja tako nešto mogao da sprovedem među ovim mojima...

Bio je topao i mek čovek. Počivaće u miru.