Ružica Lorković je bila prvakinja drame osječkog HNK još dok sam ja tamo primala paketiće od Deda Mraza, što je kasnije postalo velika prepreka da nas dve pređemo na „ti“. Puno posle Deda Mraza, igrala je u svim mojim režijama u HNK. U Nušićevom Svetu bila je jednu od dve alapače što dolaze ljudima u kuću i određuju kako da oblače i vaspitaju kćeri (jedna je dospela za udaju), šta da jedu, kakav nameštaj da kupe, kako da žive, kakvu služavku da uzmu, a staru da izbace... tj da im prevrnu život naopako. Pošto su te dve tetke iste, smislim da jedna, ona sitnija tj Ružica, bude vrlo muškobanjasta lezbača koja se švalerski obraća isključivo majci porodice, a ona druga, preslatka mega-krofna, samo sa ocem ćućori i koketuje. Krajem 1970.-ih godina i sama aluzija na lezbijke bila je skandal, te sam imala problem sa upravom, ali me je Ružica podržala i ideja je prošla. Podržala me i kad sam na prvoj generalnoj izbacila pola prvog čina, jer je ispao dosadan. Kućni prijatelj bio je premlad i pretanak za svoj glumački zadatak pa sam morala da ga „epizodiram“ radi spasa predstave. On se nije bunio, ali svi ostali, jesu. Osim Ružice. Podigoše samoupravni ustanak, tvrdeći da je kasno za toliki štrih. Pobedismo nas dve.
U Slikama žalosnih doživljaja glumila je neku seosku babu, tako uverljivo kao da uopšte nema zube, što je i danas čest slučaj po slavonskim selima, a dvadesetih godina XX veka bilo je pravilo bez izuzetka. Starci nisu imali zube. Tokom proba svi su me spopadali i tiho se raspitivali da li je ona to zbilja skinula zubnu protezu, da bi bila uverljivija ili je našla način da to odigra uprkos svojim zubima. Nisam znala a i da jesam ne bih je odala. Mislim da je imala zube ali je igrala kao da ih nema. Ako je pak, ipak bila skinula protezu, onda je to za mene hrabrost puno veća od svake scenske golotinje! Veća od mlaćenja đokicama na Bitefu. Nikad je ne bih to pitala. Više puta mi je predlagala da pređemo na ti, ali ja nisam mogla, bilo mi je teško da vršnjacima mojih roditelja govorim ti. Njoj je bilo žao, rekla mi je, par puta, ali je razumela.
Tek u komediji Gospoda i drugovi igrala je glavnu ulogu, ali je to bio tanak, trivijalan tekst, što mi je uvaljen umesto Erdmanovog Samoubice, koji sam bila dogovorila. Rešim da pod svaku cenu, svim sredstvima napravim urnebes komediju sa jedinim ciljem da se publika upiški od smeha. Ružica je imala gomilu glupih zadataka, bar 10 puta su je komšije odozgo polivale vodom kad istrči na terasu da utiša njihovu seljačku muziku (čega u tekstu nije bilo). Onda se vrati na scenu i nonšalantno skine mokru periku i komono, pa stavi na sitopornu glavu a sebi i natakne suvu. Do kraja scene sve perike na policama budu mokre, ali gazdarica, per puta presvučena i dalje leprša po kući sa suvom kosom. Spotiče se i kliže po sceni u glomaznim potpapučenim cipeletinama svog muža. Cuga iz knjiga iz kojih vire grlići od flaša, zaboravlja telefon u kaminu, sve joj zagoreva, dimovi razni kuljaju, alarmi zvone, blesavi gosti navaljuju ali ona se uporno ponaša kao da sve drži pod kontrolom. U njenoj kući samo ona zna gde šta stoji i kako se koristi. Predstava je već dugo bila na repertoaru kad me je Ružica nazvala u Bg i rekla da su je zvali da uskoči u Zg predstavu, u Jazavcu? jer im se razbolela glavna glumica. Pita me može li ona da prihvati tu ponudu. „Zašto ne, kakvo je to pitanje?! - velim ja. „Ali vi ste to izrežirali, vi ste tu svaki korak i geg osmislili i ako ja tako budem igrala to će biti kao da sam im prodala vaše autorsko djelo.“ Ubedim je da ne brine, jer mogla sam ja da izmišljam do sudnjeg dana, da ona nije umela to da odigra, ne bi ničega ni bilo. Po povratku iz Zg, prepričavala mi kako je bilo, da je dobila ovacije, te kako su se čak i kolege glasno baš od sveg srca smejale, tome kako ona igra, pak su joj čak ponudili angažman, koji ona na žalost ne može prihvatiti zbog muža i obitelji. Muž joj je bio takođe glumac, prvak, dobar komičar, ali gad. Sinovi su, mislim bili već odrasli, a ona je ipak ostala u Osijeku.
Taj njen muž igrao mi je samo u Slikama žalosnih doživljaja, nekog čiču u drugom činu. Činovi su razdvojeni sa po 20 godina, tako da i neke likove koji se pojavljuju u dva od tri čina mora igrati drugi glimac. Svaki je čin imao svoju podelu. Ružica je igrala u prvom, a muž joj u drugom činu. Na probama se sve do generalnih nisu sretali. On je bio namćor, što nije retko kod komičara. Ovde uostalom nije ni imao komičnu ulogu. Kao prvaku, uloga mu je bila premala, sve su uloge od skoro 30 koliko ih je bilo, bile male, ali je samo on bio uvređen zbog toga. Šaptali su mi da je u ratu bio ustaša, a posle pokajnik i partijski sekretar. Nisam obraćala pažnju, a i da sam htela nije bilo vremena, tekst je trajao 3 sata, trebalo ga je učiniti jasnim i gledljivim. Uprava se već bila kladila da niko neće gledati treći čin.
Negde usred mizanscenskih proba vidim da mi neke glumice-studentkinje izlaze na scenu crvene, zbunjene, dekoncentrisane. Diskretno se raspitam posle probe, sve izbegavaju, ali jedna mi se ipak požali da im se čičekanja iza scene ruga, svašta im dobacuje i postiđuje ih. Ili čak pipa i nudi neke bezobrazluke. Kao besan ker popnem se u glumački bircuz gde zateknem vrloga prvaka, te mu objasnim da to neću tolerisati nego ću mu spremiti kajganu od njegovih ličnih mućaka, ako ne prekine sa maltretiranjem mojih glumica!!! On otpi nešto žestoko, smrdi, gleda me u oči i kaže: „Ja bi tebe jebo!“ Pre nego što sam se zamalo srušila, uzvratim ispravno (a to samo zato što mi je jezik autonoman organ, brži od pameti): „Kad bi tebi mog'o da se digne, drtino!“ Zatim rešim da se ne srušim nego mi šibne adrenalin do u plafon, te mu se obratih najNEnežnije što se može. „Čuj smrade matori! ako još jednom zineš da mi ovako nešto laneš, sve ću ti zube sasuti u pijano grlo, govno jedno! I ne drkaj mi na glumice pičko ustaška!“ Odem i ne zalupim vratima, pošto ih nije bilo. Samo štok. Čula sam ga do prizemlja kako se zlobno cereka i nisam se smirila sve do kuće, gde nisam smela ispričati šta se desilo, da ga tata ne ubije. Ne bih žalila da ga je ubio, nego što bi zaglavio robiju. Sutradan, na probi, vidim da je gad primio k znanju i da se upristojio, ali više nikako ne mogu da mu kažem „vi“. Na prvo generalnoj, Ružica je čula da ja njemu kažem „ti“ a njoj i dalje „vi“. Baš se bila rastužila. Pitala me zašto. Mislila je da ga više cenim, nego nju. Kako da kažem, vaš muž je govnar, prezirem ga, a vi ste dama i umetnica koju volim... Najbolja laž je poluistina, te ispričam kako me je jako bio naljutio, moradoh ga opsovati, pa je sad besmisleno da mu persiram... Htela je čuti šta se tačno desilo, ali nisam imala vremena da joj pričam. Neka pita njega, ne verujem da je pitala. Kao da se bojala. Posle mi je poklonila Istoriju nameštaja, dve divne knjige sa fotografijama umetničkog i stilskog nameštaja, dragocenu za svakoga a pogotovo onoga ko radi u teatru. Bila je to kupila sebi, ali je odlučila da ostavi meni, a ne svojim sinovima, jer njih ništa ne zanima. Tako je rekla. Mislim da više nije živa, a za njega su mi javili da je umro na sceni, naglo, kao što umiru dobri ljudi i srećni glumci. Ni u smrti nema pravde.