POBEDNIK JE ONAJ KO NADŽIVI

Orhan Pamuk TIHA KUĆA
Prevod Mirjana Marinković
Izdavač Geopoetika Beograd, 2014.

            Imam par prijatelja čiji se literarni ukus bitno razlikuje od moga i to je normalno. Nije normalno da ipak ponekad čitam knjige po njihovoj preporuci. Par puta sam pokušala da čitam Orhana Pamuka (Zovem se crveno, Istambul...) i na žalost nije mi zadržao pažnju. Jasno mi je bilo da se radi o odličnom ali meni nedovoljno zanimljivom piscu. Malo mi se činio prespor i staromodan, a mlađi je od mene skoro godinu. Ovu sam knjigu rešila da pročitam zbog napete situacije u savremenoj Turskoj, misleći da bih je mogla lakše razumeti (izgleda da su vojni udari tamo stvarno neka tradicija) i zbog provere teze da je Nobelova nagrada često politički uslovljena. (Za vreme rata u BIH čitala sam ponovo Andrića i situacija mi je bila puno jasnija nego sa televizije. Npr. Omer paša Latas obilazi brda oko Sarajeva gde žive srpska plemena, da bi obezbedio njihovu podršku... čak im priznaje da je Srbin.)

            Razumevanje savremene turske situacije mi nije sasvim uspelo, mada sam detaljnije saznala neke stvari koje sam ranije samo maglovito poimala, a bogami doznala sam i nešto novo o životu građanskog staleža u Turskoj. To da je taj stalež, posebice njegov gornji sloj (viši srednji stalež) fasciniran zapadnjačkom civilizacijom, što vele “do idiotizma” sasvim sigurno prija žiriju Nobelove nagrade. Shvatila sam kakav je i koliki udar za Turke bio prelazak na zapadne mere i hrišćansko računanje vremena. “...Kada je posle godinu dana sa istom tašnom u ruci došao po drugu naušnicu imao je na glavi opet isti šešir. Kada je posle osam meseci došao da kupi moju prvu brilijantsku narukvicu isti takav šešir... morali su da nose i muslimani. Kada je došao da uzme drugu brilijantsku narukvicu više nije bila 1345. već 1926.godina. Kada je Jevrejin došao i po sledeću narukvicu, u ruci je imao opet istovetnu tašnu i stalno se žalio na poslove, ali više nije smeo da pita za lepu služavku. Možda i zato što za razvod više nisu bile dovoljne dve reči, već sud. Tada i od tada, Selahatin je bio primoran da sprema ručkove koje su tolike godine jeli. A ja kao ni do tada nisam se pomerala s mesta sedeći u sobi.”

            Pitanje je da li bi meni te western-promene bile baš ovoliko jasne da mi se sa mog kućnog televizora danas ne obraćaju skoro isključivo na engleskom (završiš elitni fakultet i posle 35 godina rada postaneš funkcionalno - nepismen, ha!). Da se nisu promenili konfekcijski i svi drugi brojevi, o istoriji da ne pričam, dok nas mediji uporno zagađuju i to se zove sloboda medija. Tuđem kapitalisti država plaća da zaposli radnike, a da našem radniku ne stiže plata mesecima. itd.

            Fatmu su roditelji udali za doktora smatrajući to pravom  premijom. Premija, tj, Salahatin je zagazio u politiku, prognan je iz Istambula u neku zabit, sa ženom i sinom Doganom. Tamo je počeo da piše enciklopediju od 40 tomova, i prestao da radi i zarađuje. Preko 20 godina žive od Fatminog nakita tj. miraza (tako je kad te dobro udaju). Zanimljivo je da su celu godinu mogli živeti od jedne naušnice, pa je tek dogodine Javrejin iz Istambula došao po drugu. Muž je počeo da pije, a napravio je i dva sina lepoj sluškinji. Jedan je kepec Redžep, koji sada služi baku Fatmu, mada ga je ona obogaljila, kao trogodišnjaka. Brat mu je prodavac lozova i iz istog razloga je šepav, ali je oženjen i ima sina Hasana, koji je fašista najnižeg ranga.

            Iz ovoga vidimo neslućene potencijale ženske sreće u tadašnjoj Turskoj. Možeš da poslušaš roditelje da te dobro udaju, pa da posle izdržavaš depresivnog zaluđenog parazita, koga smatraš đavolom, i koji je ipak uspeo da napravi dva kopileta sa lepom seljankom sve dok ga žena izdržava. Ili pak možeš biti lepa sluškinja koja će sterilnom kenjcu intelektualcu roditi dva sina, da ih njegova zakonita žena unakazi batinama. Kad se ovako pogleda nije čudo što oni svoju Tursku smatraju “prokletom zemljom... zemlja retarditanih”. Čudno je što to misle miškarci. Dok Fatma, kao žena i muslimanka žali za odbačenim vrednostima... (!?)

            “Hitro sam išla ka leglu greha koje je đavo zvao kolibom... i bedna prosta žena, glupa služavka je odmah otvorila. Gurnula sam je i ušla, znači to su tvoji kopilani, htela je da mi zadrži ruku... Nemojte, gospođo, nemojte, šta su deca kriva. Udarite mene gospođo, umesto... Bežte deco, bežite. Nisu mogli da uteknu, gnjde strvine, kopilad. Nisu mogli ... i udarila sam ih a kad je ona pokušala da udari mene još sam ih udarala. I na kraju naravno, Selahatine, srušila se tvoja vredna snažna i jaka žena, a ne ja!” Ovde još nije sasvim jasno da li je Fatma ubila i sluškinju pošto joj je unakazila decu ...”...i kada je Selahatin naveče došao, najpre je otplakao a posle 10 dana ih odveo u ono udaljeno selo...U redu Fatma, neka bude kako kažeš, ali ono što si uradila nije ljudski, mlađem si slomila nogu... stariji je sav u modricama, sigurno je doživeo šok... mirim se sa svim radi svoje enciklopedije i šaljem ih... našao sam i jednog starca koji će ih usvojiti zato što sam mu dao ptilično novaca ... moram uskoro opet pozvati Jevrejuna... ali od sada me više nećeš pitati zašto toliko pijem, pustićeš me na miru... ti ćeš raditi u kuhinji koja je ostala prazna... Muž je dakle, prikrio njen zločin i naplatio tu uslugu od žene.

               Ironija sudbine je što je evrofanatik koji je i prezime promenio u Darvinoglu zapravo postradao od westernizacije Turske. Jer više nije mogao ni legalno da dovede drugu ženu, niti da se razvede bez suda. A uvođenje latinice izvrnulo mu je enciklopediju naglavačke i morao je da počne skoro ispočetka.

Fatma sebe smatra bezgrešnom iako je unakazila decu i veruje da joj na bezgrešnosti zavide svi bedni grešnici. Takvi su eto, smrtno ozbiljni ljudi.

            Posle suprugove smrti Fatma će spaliti sve njegove spise koje nađe, a naći će i ovaj tekst “Žena upotpunjuje muškarca. Dele se na dve vrste. Prve su prirodne žene koje u potpunosti udovoljavaju zadovojstvima i užicima koje im je priroda dala, to su opuštene, bezbrižne žene, koje većinom potiču iz naroda, iz donjeg sloja...Poput Rusoove nevenčane žene, rodila mu je šestero dece (Ruso ih je sve dao u sirotište, ovo je S prevideo.)

A druga vrsta žena su razdražljive, naredbodavne, otmene hladne, žene bez razumevanja... ta vrsta je toliko hladna... da su mnogi naučnici i filozofi tražili toplinu razumevanja u ženama iz donjeg staleža. Rusoova služavka, Geteova pekareva kći i opet kućna služavka komunističkog učenjaka Marksa. Imao je s njom i jedno dete, Engels ga je usvojio... Tako su ti veliki ljudi zatrovali svoje živote živeći u nezasluženoj patnji zbog svojih hladnih žena... zbog toga su se istrošili pre nego što su uspeli da završe svoje delo... neki svoju filozofiju, a neki svoju enciklopediju.” Selahatin je dakle sebe smatrao velikim čovekom i žrtvom zle žene, od čijeg miraza je živeo. Ha!

            Kad se ovo pročita postaje jasno zašto se danas pojavljuje, osobito među lepim i mladim intelektualkama, antifeministički pokret. One tvrde da žena ne treba da radi i da ne treba da bude samostalna, kao što smo mi mislile da treba. One kažu da svaka savremena feministkinja izdržava muža ili redovno prima batine ili i jedno i drugo, dok je izdržavana žena uvažena i voljena. (Uzgred, ovu knjigu mi je dala feministkinja Nada R). Meni je sad kasno da menjam mišljenje, jer više nisam ni mlada ni lepa, ali mogu da podržim ove cure, jer kao što je govorio moj tata "Ili sediš u rikšama, ili ih vučeš". On je vukao.

            Fatma od svog pokojnog sina Dogana, koji je poput oca postao knjiški moljac, i bledunjave snaje ima troje unučadi. Najstariji Faruk je poput oca i dede takođe piskaralo, bez talenta, koji, eh kako simbolično, prekopava varoške arhive i traži priče koje posle ne ume da napiše... Dogan je u selu pronašao svoju braću po ocu i okačio ih opet mami o vrat jer je Dogan human. Mislim, nije ih okačio sebi o vrat, ako je već toliko human.

            Živeći skoro čitavog svog života u braku-hladnom-ratu Fatma je najzad pobedila samo zato što je nadživela muža i spalila sve ono u šta je on uložio život ali sada ona živi u strahu da je kepec Redžep ipak uspeo nešto sakriti i skloniti te da će to doći do njene unučadi...

            Priču saznajemo i sklapamo prekopavajući razvučenu i sitničavu introspekciju mnogih likova, jer je autor isprepleo tokove svesti ranih likova u odlomcima koji se prilično tačno zovu npr. 1. Redžep ide u letnji bioskop, 2. Dok baka iščekuje u postelji, 3 Hasan i drugovi kupe harač po čaršiji, 4. Dok Faruk vizi automobile, 5. Metin se sastaje s prijateljima, 6. Redžep priprema doručak, 7. Baka plače na grobu... i tako imamo 32 smrtno ozbiljna razmišljanja, sećanja, želje ili strepnje pojedinačnih likova. Konstrukcija je u suštini dobra, pogotovo što u velikoj većini razmišljanja nema nikakvih događaja ili su užasno minorni,  pa je ova struktura zapravo najinteresantnija u romanu. Ljudi koji sebe uzimaju previše ozbiljno, su obično dosadni, prvo zato što su epsolutno nesamokritični a drugo što su skoro redovno bez duha. Ovi su svi takvi. Roman ima 320 strana, a do 250-te ništa se nije desilo u prezentu (samo je Hasan ukrao češalj) nego je savremenost tek posledica prošlosti. Ne znam da li ću čitati još 70 strana da proverim da li će se nešto desiti ili što je verovatnije, ima još nešto u prošlosti što nam pisac još nije otkrio. Mada mu je generalno odlična ideja da je nekritična i bezusovna vera u nauku jednako dogmatična kao i svaka druga religija, ta ideja nije baš najoriginalnija ni nova.

            Mislim da bi Andrić od ovog Orhanovog materijala napravio dobru punokrvnu priču a ne bi je razvlačio na roman i iztanjio, kao kore za pitu (koje su, valjda, turski specijalitet).

              Što se tiče Nobelove nagrade, i ova knjiga potvrđuje da jeste vrlo politički uslovljena. Znam da je nije dobio baš za ovaj roman, ali teško da bi je Orhan Pamuk, mada je ozbiljan pisac (samo što ja ozbiljnost ne smatram naj ozbiljnijim kvalitetom) dobio danas kad je Turska opet imala pokušaj vojnog udara, pa hapsi po deset hiljada ljudi dnevno i hoće da vrati smrtnu kaznu. Redžep (zanimljivo da se zove kao kepec iz ove knjige!) Erdogan zavodi diktaturu, pa Napredni Zapad koji ne voli neposlušne diktatore nema razloga da mu nagrađuje pisce.