Povodom, hvala Bogu velike, prašine oko iselenja ili ne, Pozorišta Boško Buha sa Trga republike, moram da se opet uključim u priču. Kao prvo: priča o rekonstrukciji pozorišta BB nije stara samo 7 godina, kao što kažu, NEGO JE STARA 35 GODINA! Ja sam u to pozorište došla pod kraj 1988. godine kad je bio raspisan konkurs za operativnog direktora. Najavila sam se Upravniku Ljubi Ršumoviću sa namerom da ga pitam: Da li je konkurs namešten? Jer ako jeste neću da konkurišem. Rekao mi je da nije namešten i da će posao operativnog direktora biti jako težak JER JE POZORIŠTE PRED REKONSTRUKCIJOM! Dakle 1988. god. Godinu dana pre toga nije bio javno objavljen konkurs za reditelja, koji bi mi više odgovarao i po obrazovanju i po talentu. Primljen je mlađi kolega. Kažu na intervenciju Mila Đukanovića, ja to ne znam. Samo sam ga jednom videla kako telefonom priča sa Milom i klanja se kao Kinez. Ok nema veze, nemam ništa protiv Crnogoraca. A pogotovo ne protiv Kineza. Tada mi je Ršum rekao da ima više birokratije među glumcima nego među operativcima i ja se prijavih na konkurs. Pozvaše me na probni rad u decembru 1988. Imali su NG predstavu u svojoj sali, a ja sam išla sa Ršumovom mobilnom predstavom po većim firmama i sponzorima. Bilo je baš naporno, ali ja volim NG predstave jer je to većini dece prvi susret sa pozorištem i mislim da je jako važno da bude veseo i lep. Primili su me u januaru 1989. Odmah upadoh u turbo-komplikacije oko rekonsrtrukcije! Obećaše nam čim srede Atelje212, koji nije ni bio rekonstruisan nego srušen i ponovo izgrađen. Mada je graditelj B. Stupica bio arhitekta, a ne reditelj. Pa čim završe Terazijsko. Tamo se pojavila neka podzemna voda Terazijski potok, te daj da i nama buše do Australije. Ponudila nam je “legendarna Dafina” da nam ona izgradi novi teatar na Slaviji, i da mu damo ime njegog sina... Mnogi su se kačili za ime. Prvo za naziv večernje scene “Kod konja” koji je odabran jer taj naziv koristila omladina koju je trebalo privući u teatar. Neki su tvrdili da je to uvreda za kneza, koji je na konju, pa bi im Ršum rekao: Kad nam sredite pozorište nazvaćemo je Scena NA konju! Onima koji su napadali ime Boško Buha, jer je Srbija “bila žrtva komunista” bi odgovorio da je “ i Boško Buha bio žrtva komunista”... Jednom su čitav dan zvonili telefoni u pozorištu jer je on za neke novine rekao: Bio sam komunista, sad više nisam. I ne vidim da sam nešto bolji! A jednom su pobesneli demonstranti pokušali da ga prevrnu sve sa autom. Zašto? Onda se zapalilo Jugoslovensko dramsko. Sećam se da sam tog jutra, kako uđoh u pozorište čula glas našeg reditelja koji reče. “Ako im nije izgoreo fundus kostima, Joca je pušio u portalu.” Tj zapališe sami. Bila sam veče pre toga u JDP, na nekoj predstavi, zbilja je izgledalo da su se evakuisali. Normalno da je propala Juga ispala važnja od srpske dece. Sačekasmo da srede i JDP... Sumnjiva katastarska prava pojavila su se odavno jer dubina scene i glumački klub su se nalazili u zgradi Prosvete a ne u palati Riunione kao ostatak teatra. Osim toga samoupravljanje je bilo veliko zezanje. Radnički savet se pitao o svemu pa su neki glumci tražili da se za njih izgradi posebno stepenište za ulazak u pozorište da ne ulaze sa xy plebejcima koji rade u zgradi. A jedna je glumica optužila mene jer ona mene ne razume. Strašno se naljutila kad sam rekla da je to problem njene inteligencije. Uglavnom sastanci Radničkog saveta bili su noćna, tj dnevna mora. Imali smo dve stilske fotelje u probnoj sali. U bolja vremena pravljene su kao presto za Kralja i Kraljicu u nekoj predstavi. Na radničkom savetu Ršum je sedeo u kraljevskom prestolu, a u kraljičinom je sedela čistačica i stalno upadala svima u reč. Bila je sipatična ali je mizanscen ipak simboličan.. Prava radnika bila su, fakat dovedena do apsurda. Jednom sam zatekla čistačicu kako sedi ispred blagajne kraj kese sa đubretom, dok su ljudi kupovali karte. Zamolila sam je da se makne i odnese tu otvorenu kesu sa smećem, a ona mi je rekla: To je Persino smeće, nije moje! – i otišla ljuta ostavivši kesu! Inače u celom pozorištu samo smo Ršum i ja bili reizborni, svi ostali su bili večno zaposleni. I samo smo nas dvoje lično kucali svoje tekstove. Ostali su imali daktilografkinju. Ali, vratimo se na rekonstrukciju. Sve to vreme kod Nebojše Dragićevića, tehničkog šefa, sedela je arhitektica iz Energoprojekta, puno radno vreme, i dogovarala se nešto. Godinama. Deceniju ili dve! Ne sećam se tačno, ali projekti za rekonstrukciju su plaćeni barem dva puta po nekoliko miliona nekih para. Inflacija? Socijalisti su prvi pokušali da prodaju prostore našeg pozorišta još u vreme gradonačelnika Unkovića, sekretar za kulturu bio je neki bivši fudbaler ili štatijaznam. Otkačila sam ga ja vrlo prgavo, kad je najavio da dovodi budućeg kupca i da mu obezbedim vodiča kroz celo pozorište. Posle je bilo još puno pokušaja SKENJAVANJA od više gradskih vlada. Demokrate su, 1996. skinule sve upravnike beogradskih pozorišta, osim Ršuma. U Novostima je izašao aforizam. “Ršum je umesto svoje glave ponudio glavu svoje operativne direktorke.” Tj. mene. Ršum se naljutio i smenio me. Mislim da je morao, ali me je ostavio u teatru kao urednicu za mobilne forme, gde sam adaptirala, pisala i režirala male predstave za gostovanja. Plata mi je bila manja, ali je posao bio lepši. Operativni direktor je munjovod teatra, za sve kriv ni za šta zaslužan. Ali morala sam da izdržavam malo dete i mamu izbeglicu… Kad se Terazijsko pozorište vratilo u svoju obnovljenu salu, nas su pritisli da idemo u UK Vuk. To smo tada odbili pa smo celu sezonu igrali kao gosti u više bg pozorišta, što je bilo izuzetno naporno. Za to vreme su izvadili stolice iz sale, ali srećom, tehnički šef nije dao da se bace, pa su posle nekog vremena, radnom akcijom zaposlenih, vraćene u salu. Gde smo ponovo igrali predstave i čekali rekonstrukciju.
1999. Nato je srušio RTS i ubio na radnom mestu 16 ljudi. Dečijem pozorištu Duško Radović detonacija je razbila sva stakla. Srećom svi dežurni su bili u podrumu, pa ih nije isekla srča. Tako je i njihova rekonstrukcija postala preča od naše. Normalno. Te proklete devedesete stvarno nisu bile pogodne ni za kakav napredak. Sve je propadalo, inflacija je divljala, sankcije, blokada, svakodnevne demonstracije pod našim prozorima. Pogledaš sa prozora i vidiš – ništa od našeg sređivanja. Jedva smo preživljavali... dok su se neki zverski bogatili ?!? U to vreme je Sekretarijat za kulturu grada Beograda sređivao npr. baržu Lajkovac. Kad smo se pobunili rečeno nam je da je to letnji teatar na vodi gde ćemo igrati svi a posle je vezana kraj bloka 45 i na njoj se desio neki privatni teatrić jednog sps funkcionera. Pa je rekonstruisan (ili izgrađen) Klub bardova kod DK Braća Stamenkvić. Opet smo se bunili, svi osim Ćirilova, pa nam je rečeno da je to mala scena i tandara broć. Ispao neki fićka gde ne može da se igra ni stand up.

Da skratim, sa Ršumom i sa celim pozorištem BB borili smo se za rekonstrukciju od 1989. sve dok me jedan bezimeni demokratski aparatčik nije poslao na Biro rada 11 meseci pred penziju. Skupa sa još 4 žene moje dobi. Izmenio je sistematizaciju radnih mesta, ukinuo varijabilu, tj. nagrađivanje prema radu. Uveo korumpiranje nastavnika koji dovode decu. Zaposlio buljuk partijskih koleginica. O rekonstrukciji teatra nije se tada puno pričalo. Sredili su klozet za osoblje, da može administracija lepo da kenja, onaj za publiku nije sređen. Premestili probnu salu u dve garderobe koje su gledale na bučni trg i gde nije moglo da se proba, dok su garderobe preseljene bliže sceni, da se glumci ne muče do glume. Ne znam koliko je to zezanje koštalo, ali rezultata nije bilo. Možda je zato danas ovako kako je? Kažem zapravo da su rekonstrukciju PBB izbegavale najmanje 4 BG vlade, znam zbog čega ali nemam dokaza. Kad je Milorad Mandić Manda postao upravnik ponovo je energično pokrenuo pitanje rekonstrukcije. Poverovao je u obećanja i prihvatio privremeno preselenje u UK Vuk. Onda je iznenada umro, mlad i snažan, na sceni UK... I ta privremenost traje 7 godina. Što je ništa prema privremenosti Vermahtovih garaža u Dunavskoj ulici gde se već pola veka nalaze radionice PBB i fundus. Kad je procurela vest da je prostor PBB prodat i uknjižen na nekog Acu Bosanca, koji je kupio od jednog Peconija, a da će Buhu preseliti u BG/H2O digla se prašina na TV N1 i na društvenim mrežama, pa je Premijerko Srbije Brnabić pozvalo Buhinu delegaciju u svoj kabinet, na razgovor, juče. (Dovedi ga na svoj teren, pa mu radi šta hoćeš. – američka izreka) Novinari su čekali par sati ispred Vlade, po izlasku pitali su glumicu Bobu Latinović šta je bilo i ona im je vrlo radosno izjavila: “Najzad smo saznali u čemu je problem i obećano nam je - on će da bude rešen.” Ima jedna narodna poslovica o obećanju i radovanju, ali neću da mračim! Brnabić je pak na tv Pinku (sa nacionalnom frekvencijom) rekla da je problem izpolitizovan, da se tu radi samo o 200 kvadrata foajea PBB koji je nekako slučajno prodat ili je to neki drugi prostor od 200 kvadrata, pa će oni narediti premer i otkriti gde su ti uknjiženi kvadrati, a ako je to ipak foaje, onda će kupcu dati nekih drugih 200 kvadrata, negde, a PBB će ostati na svome mestu. Fenomenalno! Zašto su onda na mrežama i u zlim medijima pominjani 2 000 kvadrata? Ko bi kupio foaje pozorišta i sprečio ulaz u salu? I ko bi to mogao da proda? Kao kad bi neko prodao svoje predsoblje?! Jedino što ja ne verujem da foaje Buhe ima 200 kvadrata. Osim ako se posebno računa pasarela iznad dela foajea, gde je sedeo noćni portir. Zanimljivo da PBB decenijama nije imalo noćnog portira, ali ga je dobilo posle iselenja. I nije smešten na portirovo mesto kod ulaza u teatar nego baš na pasarelu iznad foajea. Koju je ukrasio Putinovom fotkom. Srbija je zemlja nadrealna! Beograd je prestonica nadrealnosti a Trg republike je epicenter nadrealnosti. Zato je to tako.