Kad spavam duboko i čvrsto obično se ne sećam snova.
Noćas sam spavala dugo, ali nekako plitko i nemirno, pa sam se jutros probudila sa sećanjem na nekoliko blesavih horora koje sam sanjala. Prvo sam bila u nekoj prizemnoj sobi, odakle smo virili kroz prozor jer su napolju vršljali neki teroristi, gangsteri, migranti ili siledžije... nešto muškog roda svakako! Onda smo shvatili da je bolje ugasiti svetlo ali prekidač se pokvario i nismo mogli da ga ugasimo, pa sam počela da spuštam roletne, dok je neka devojčica virila napolje. Taman kad je neka žena rekla da se odmaknemo od prozora, jedna ogromna muška ručerda uhvatila je devojčicu za ručicu i počela da je vuče napolje. Devojčica kao da je pristala da se žrtvuje za sve nas, nije se opirala, nije ni mogla, ali sam ja pobesnela i u očajanju zarivala nokte u tu ručerdu, do krvi, pokušavala da joj otkinem, ili polomim, prste sve dok se ruka nije povukla, a roletna pala.
Posle sam bila na nekom gostovanju teatra u inostranstvu, Češka ili Slovačka, valjda, jezik ne znam ali mi je poznat. Slovenski. Tu smo dobili sobe sa po 40 kreveta, svi isti pa zapamti gde je tvoj! Tavanice visoke a prozori gotički, uski, sa vitražima. Odaje toliko raskošne i strašne, kao u manastiru.
Pošla sam, ostavivši sve stvari, da tražim salu gde igramo, ali sam se izgubila više puta u gradu, pa posle u zgradi teatra, dok nisam najzad našla naopaku salu. Koja je imala gledalište pod nagibom od 40 stepeni, ali je scena bila pored, a ne ispred gledališta. Sve u agresivno veselim bojama, slikama raja i pakla, u zlatnom lišću, u nekoj secesiji i baroku, bogato ali kičasto, do bola...
Nisam našla svoje mesto, ali sam hitno morala da potražim klozet. Niko nije znao gde je. (Ja se vrlo često u snovima izgubim, verujem da bi psihoanalitičari rado to analizirali, ali neću da im dam gušta!) Slali su me, razni ljudi, da obilazim zgradu onda tvrđavu, pa da uđem sa neke treće strane, da idem gore do tavana, pa dole u podrum, levo pa desno, tesnim i mračnim hodnicima...
Dok najzad ne stigoh u ogroman prostor, popločan odvratnim zapišanim pločicama, sa puno vrata, ali sve muške kabine iz kojih izlaze mračne, gadne i gologuze nakaze koje mi se keze i cerekaju.
Iz daleka sam videla jednog našeg starijeg glumca kako siluje nekog dečaka, koji plače (dakle ne onog mladog što je nedavno bio optužen za sramni čin). Vrištim i trčim po pomoć ali me sprečava neki siledžija. Uhvati me tako čvrsto da ne mogu ni naočari da mu slomim, a kamoli da mu barem jedno oko iskopam.
Budim se bez vazduha, u znoju.
Da je juče bio Sveti Luka ili Noć veštica mogla sam pomisliti da se to on i veštice otimaju oko moje duše, ali nije oni su tek večeras. Zašto sam onda sve ovo sanjala? Sve te grozne medijske klišee od terorizma, otimanja devojčica, ne snalaženja u svetu oko sebe, do silovanja dečaka i moje nemogućnosti da se odbranim od mračne gole sile? Zašto, kad ja ne čitam ni Informer, ni Kurir, ne gledam američke blok bastere ni filmove o noći veštica? I ne verujem ni u dobroga Boga, ni u lukavoga Nečastivoga? Da li moguće da su mi svi ti glupi klišei ubačeni u podsvest sa Fb?
Pošto me nisu spopadale veštice, nikakve žene nisam ni sanjala... (sve dok se u jednom času nije pojavila Aleksandra Saša Nikolić i objasnila mi zašto kasni?!)
Svaku silu i nesreću u ovim snovima, predstavljali su muškarci, protiv kojih inače nemam ništa! A najčešće mi nisu ni superiorni ni opasniji od mene.
Da li mi možda ipak Sveti Luka zamera što ne slavim staru slavu Ojdanića, mada on sigurno zna da žene ne slave slavu?! Žene je samo spremaju, rintaju i poslužuju, ali porodična slava je uvek očeva ili muževljeva. I da sam htela ne bih mogla da je slavim, a ne umem ni da kuvam te masne i slasne đakonije ni one preslatke kolačiće. Prgavi Grk se ipak možda ljuti što sam napustila veru i slavu svojih predaka?
E, pa vidi dragi druže Grče i jevanđelisto Luka: ja bih možda rado slavila Boga opstanka Velesa, Boginju života Živu, Boga promena Peruna, pramajku Slovena Mater Slavu i Marmoru ili Maru vladarku sveta onostranoga ALI SU SE MOJI ČASNI PRECI ODREKLI SVOJE VERE ZBOG TADA NADIRUĆE I MODERNE MALOAZIJSKE.
Zašto se danas čudimo što se naši potomci odriču vere svojih prapredaka zarad moderne prekookeanske vere Boga Profita i nametnute besmislene potrošnje? AMIN!