U ona davna vremena kad su i kod nas čak i direktori išli biciklom na posao, desio se ovaj slučaj. Živeo je u Slavoniji neki koga su zvali Kum. Ne znam da li u Podravskoj Slatini ili u Slavonskoj Požegi, al pamtim da je bio direktor Popravnog doma za maloletnice, pa iz toga može da se otkrije gde je tačno živeo. Ako nekoga zanima. Premda to uopšte nije bitno za priču. Išao je, dakle, biciklom na posao, mada je bio direktor. Njegov problem bio je u tome što je bicikl bio stari, crni, zaostao iz rata. Švapski. Stvarno švapski i to vojni. Švabe su u Drugom svetskom ratu imale te bicikle za patrole i brze intervencije. U filmovima sam videla da su ih vozile i ustaše, ali se u narodu ipak koristio naziv „švapski bicikl“ valjda da se ne uvrede ustaše, koje su ostale ovde i ušle u Partiju, pa im se više nije pominjala prošlost. Oni koji su pobegli, normalno nisu bežali na biciklima, ni do Vatikana, a kamoli do Argentine, pa je takvih bicikala ostalo mnogo u Jugoslaviji. Bili su isključivo muški, crni, neuništivi. I ja sam jednom, decenijama kasnije, kupila na buvljaku baš takav bajs, za džabe što se kaže. Nikad se nije kvario, ni lanac mu nije spadao. Jedared me čuknuo neki čiča sa svojom Vespom, po sred bajsa, pao i razbio se ko zrela tikva. Mislim čiča. Ja sam samo skočila sa bicikla, koji nije čak ni pao, nego je ostao da stoji u debelom blatu, što je bilo ispod tanke barice. Takav je to bio bajs! Direktor je pak mrzeo svoj bicikl i nikada ga nije zaključavao, sve u nadi da će ga neko ukrasti, ili barem zabunom uzeti, odvesti se daleko i ne vratiti dvotočkaša nikad. Istina, tada se nisu zaključavali ni automobili, ni kuće... Možda što su ga svi u gradiću lično poznavali, nikome nije padalo na pamet da mu mazne vozilo. Jedared je svratio kod nas na kafu i gorko se žalio mom starom, kakav smo mi to narod, kad niko neće da mu drpi bic i on ne može sebi lepo da kupi novi. Bila su to još uvek ona sirotinjska vremena kad je bilo sramota da kupuješ nešto novo ako već imaš staro, a ispravno. Pa čak i ako nije ispravno ali može da se popravi. O takvom čoveku šaputalo se „Vidi ga ala je besan, ne zna šta će s parama, pa se razbacuje, duva i pravi se važan!“. Naravno da jedan direktor Doma za prevaspitavanje maloletnih delikventica nije mogao sebi da dozvoli takav trač! Moj tata mu je predložio da bicikl nekome pokloni, ali Kum je mislio da bi uvredio svakoga kome bi ponudio švapski bicikl. No, moj Ljupče je poznavao celu Slavoniju, a i šire, pa se dosetio da u Lužanima živi neki momčić, koji je išao u nadnicu po okolnim selima i da bi njemu dobro došao baš takav, čvrst i ružan, bicikl koji mu niko neće ukrasti ni u selu, ni u šumi, ni u njivi. Rečeno - učinjeno. Kum se lepo i kulturno ratosiljao svog bicikla, momak mu se onoliko obradovao, svi srećni i zadovoljni. Tako je Kum sebi obezbedio zdrav, ispravan i društveno prihvatljiv razlog da kupi najfiniji, najmoderniji i najlepši lagani, mislim da beše italijanski bic. Ili možda češki, ne znam više?! Srebrnkaste boje, kakav nije imao niko u celoj Slavoniji! Nije prošlo ni pola godinice, ispunila se Kumašinu davnašnja želja. Ukradoše mu miloga srebrnjaka! Badava što je bio jedinac u celoj Slavoniji, nikad ga više niko nije ni video. Ni Kum, ni komšije, ni milicija. Niko. „Pazi šta želiš!“ - kaže naš narod.

PS. Na gornjoj fotki je starinski album za fotografije koji su pravile devojčice što su prevaspitavane u Domu za maloletne delikventkinje. Na koricama je pravi goblen, vrlo precizan rad. A motiv je, mislim, baš taj Dom.