|
|
Ljubazna doktorka ili
stažistkinja sa fiksnom zubnom protezom i smeđim
helankama punim guze, napisala je ozbiljan
izveštaj iz UC, sa preporukom da mi se hitno
napravi potpuna analiza krvi i štitne žlezde, i
da posetim kardiologa, gastroenterologa itd.
Sutradan je dežurna Dr Sremčević u Domu zdravlja
na Karaburmi (gde se specijalisti zakazuju samo
prvog u mesecu do 8 ujutro) prevrnula čitav
Beograd i uspela da mi zakaže kardio u KBC
Bežanijska kosa (25-30 km od Kare) i gastro na
prijemnom Infektivne klinike, gde često ima
mesta jer se svi groze odlaska tamo. Sutradan su
mi izvadili dosta krvi za sve tražene analize.
Zatim sam dobila neko kao gripče sa temperaturom
od 37,5 (što je za mene puno jer nisam baš
zapaljiva cura) pa sam propustih oba termina.
Kad je stigao nalaz krvi ispostavilo se da je
ugrožena moja masna jetra (sva sam masna!) sa
transaminazama duplo većim od dozvoljenih,
bilirubinom triput većim a gama, čak
četverostruko. I da je jetra možda “uzrujala”
moje veliko srce. Bilo je hitno pa smo otišle na
“gastro paket” u privatnu kliniku. Primila nas
je jedna ozbiljna lekarka. (Kažu da po privatnim
klinikama imaju 80% honoraraca koji inače rade
kao načelnici i stručnjaci po državnim bolnicama,
gde je do njih nemoguće doći. Znači private
klinike funkcionišu slično kao Zvezdara teatar
gde igraju najbolji glumci, koji primaju plate u
budžetskim teatrima! Tek da se zna da je
originalni recept teatarski a ne medicinski!)
Pogledala je nalaze i zgrozila se. Odmah je
počela da se raspituje šta jedem (a ne šta ždere
mene!) i šta pijem, pa pošto nije našla ništa
opasno, osim kokte, gazirane vode i dimljenog
pilećeg fileta, pitala je da li pijem alkohol i
koliko. Možda da mi sačuva (potencijalno slab)
obraz pred kćerkom ispričala je čudnu priču: - U
ovo ne mogu da ubedim ni rođenu majku, ali ima
puno žena kod kojih i najmanje alkohola, ako ga
piju svaki dan, izaziva mnogo strašnije
posledice nego kod muškaraca, jer one nemaju
fermente za razlaganje alkohola. Njima je bolje
da se jednom mesečno napiju, nego da svaki dan
piju po čašicu rakije pred ručak.
- Nikad ne pijem rakiju, ali otkad sam prestala
da pušim 40 cigareta na dan, što sam činla 40
godina popijem pelinkovac kada me zaboli stomak.
Što je vrlo često. Posle ručka. Od njega
prestane bol. I ponekad popijem belo vino ili
špricer, što takođe malo ubrza varenje i pomogne,
protiv grčeva…
- E pa to je onda to što morate da izbacite. I
sva gazirana pića i mesne prerađevine!
- A šta ću sa grčevima i bolovima?
- Rešičemo i to. - reče i poče nešto da zapisuje.
Od kad su prestali da pišu svojeručne žvrljotine
lekari kucaju sa dva kažiprsta kompjuterske
izveštaje.
Koji nisu ni jasniji ni pismeniji.
Tražila je da pribavim mnogobrojne analize krvi,
testove stolice na helikobakter i krvarenje, čak
i testove na hiv i hepatitis… U privatnoj
laboratoriji napravili su mi predračun za sve to
i ispalo je preko 14 000 dinara. S pregledom
dobre doktorke, ispašće preko 21 000 a sa
kontrolom za 7 dana - preko 25 000. Spasila me
prijateljica, Žana Glušica kojoj sam se požalila
a ona kaže: - Moraš da kombinuješ. Ono što može
preko osiguranja, uradiš u državnoj, a ono što
ne može - kod privatnika. Tako iskombinovasmo pa
ispade “samo” 7000 za privatne analize. HIV,
hepatitis, krvarenja i heliko bakter behu ok, a
kad smo za nedelju dana odneli gastro-dami sve
analize ispade da su lepo pale i transaminaze,
bilirubin i gama. - To je zato što ste izbacili
sve štetno! - kaže.
- Može biti, ali meni se prvi put pojavila
povišena gama posle 3-mesečnog zatvora i
izolacije 65+, za vreme korone. Tada nisam mogla
piti baš ništa, jer nisam smela ni da izađem iz
kuće, a sve vreme te “pandemije” nervirala sam
se jako pod pritiskom medijskog i stručnog
širenja panike. To je, dakle bilo samo od stresa,
a ne od alkohola i mesa. Kad sam posle svega
ipak dobila koronu lečili su me sa dva teška
antibiotika, od kojih je jedan bio i protiv
sifilisa. Možda su i oni ostavili neke posledice?
Posle mi nisu više ni proveravali tu gamu, mada
svake godine idem na kontrolu krvi.
- Da, da, to je stvarno bilo užasno šta je
urađeno penzionerima. Ja mogu da potpišem da će
svi koji su to preživeli živeti bar 10 godina
kraće, od onih koji nisu bili ovde. - reče
doktorka, zbog čega neću da joj pominjem ime, da
ne bi imala posledice od svoje “struke”. Ona
znači zna koliko je svaki a pogotovo produženi i
masovni stress opasan po ljudski organizam, ali
po protokolu okrivljuje alohol i mesne
prerađevine?! Samo primećujem. I apsolutno sam
joj zahvalna što mi nije pominjala kolonoskopiju
na koju su me nagovarali svi gastro-lekari pre
nje.
- Od onog leka što ste mi dali za čišćenje jetre
treći dan sam dobila proliv, pa sam prekinula
terapiju.
- I onda je prestao proliv? Možda sam vam dala
preveliku dozu (mada mi je dala upola manju od
preporučene. Proizvođači uvek preporuče mega
doze, profita radi). - Dobro nemojte ga više
piti. Daću vam nešto za jačanje creva. I prepiše
mi lekić koji sam već dugo pila pod imenom
Ibesan. Što sam joj rekla više puta. Stvarno,
toliko je tih lekova, istih ali pod raznim
fabričkim imenima, da ne može niko živ znati
sastav svakoga od njih. Ova dva imaju sasvim
isti sastav, samo što je taj drugi mnogo jači od
Ibesana. Zato ga i ne kupismo, ali doktorki
ništa ne rekosmo, nismo htele da je povredimo.
Na isti način nam je, inače pažljivi, kardiolog
preporučio malu dozu nekog leka za obaranje
pritiska (koji mi nije ni bio visok) i pulsa (koji
je već bio oboren). Valjda preventivno… ali za
taj lekić je pisalo “ne uzimati u slučaju
problema sa jetrom”. Što je on mogao videti u
nalazu gastro i laboratorijskim analizama.
Izgleda da pacijenti baš vole da dobiju bar neke
“bone” od lekara, pa se lekari trude da im izađu
u susret, ali ja to ne volim. Realno, odakle su
doktori mogli da znaju koliko mi pažljivo čitamo
na netu deklaraciju svakog preporučenog nam leka.
Čitala sam papirne deklaracije (dok sam dovoljno
dobro videla) još odkad mi je jedna
oftalmološkinja u 8. mesecu trudnoće dala kapi
otrovnog atropina a kožna dr mast hidrokortizol,
oba zabranjena u trudnoći! Ima zbilja divnih
lekara, i ovaj put sam imala sreće, ali ja
generalno nemam poverenja u celu vrstu čim se
uhvati za protokol, kao pijan za banderu.
Pogotovo što nemam poverenja ni u našu
biznisfarmaceutsku industriju, da ne kažem
stranu farmako-mafiju. Kad sam se požalila
jednom drugu da su me testirali čak i na HIV, on
kaže: “Testiraju sve vakcinisane, ne pitaj kako
znam!”
Ako se neko pita zašto mi se ipak brzo popravilo
zdravsveno stanje, praktično bez lekova, samo sa
kozijom surutkom - ja pretpostavljam da je od
toga što su mi za 20 dana 10 puta vadili krv (zbog
onog kombinovanja zdravstvenog osiguranja i
privatnih labosa). Pa je to profunkcionisalo kao
u ona stara (ne baš dobra) vremena kada su mnoge
boljke bile “lečene puštanjem krvi” ili
pijavicama. Prosto su mi “popili” dosta krvi, pa
se organizam pobunio i počeo da ozdravljuje. Čak
su i noge prestale da mi otiču, čime se niko
uopšte nije ni pozabavio...
A možda je sve to bilo od frke što posle 11
godina prvi put idem na more, avionom, sa 4 para
novih naočara i novim komplikovanim telefonom? |
|
