Imamo simpatičnog poštara. Mlad je, ali nekako retro. Jedino on ne teglenja onu ogromnu torbekanju na ramenu, nego lepo vuče pijačna kolica ko gospodin čovek. Poznaje sve ljude iz kraja i pozdravlja nas na ulici veselo, kad se sretnemo. Zna kako se zovemo i gde stanujemo. Ne znam kako mu to uspeva pošto se jako retko pentra do stanova, jer nemamo liftova, nego nam ubacuje poštu u sandučiće u prizemlju. Jedared nam nije stigao račun za struju. Prepadosmo se da ga je neko drpio i podlo platio iza naših leđa. Ispred Biblioteke opazismo našeg poštara kako veselo pijucka pivo, baš ga briga, prošlo mu radno vreme. Spopadosmo ga: - Aha, znači piješ i ne mariš što nam nisi doneo račun elektrodistribucije, pa posle da plaćamo još i kamatu! - Kako vam nisam doneo? Bio sam u vašoj zgradi i sve sam lepo ... Časna reč! - Načisto se zabezeknuo momak. Zamalo da se zagrcne s onim Lavom, tj. pivom.
To me podsetilo na vremena davna kad su poštari stvarno bili retro. Svi smo ih poznavali, dolazili su nam na vrata, a kad bi doneli nešto važnije, parice npr, ulazili su u stan, sedali za kuhinjski astal, vadili papir da se prijem potpiše i da se popije rakijica 0,3. Valja se kad stigne lovica! Moj tata je vrlo mlad otišao u invalidsku penziju, pošto je pevao u operi gde je bio navukao alergijsku astmu. Tamo, u kazalištu, na sceni u zavesama, i svuda okolo bilo je toliko prašinčine da sam se ja uvek čudila kako to da svi nemaju alergijsku asmu! Al' to nije tema, nego je penzija bila tako mala da je ćale radio razne poslove da bismo mogli živeti. Učio je decu da sviraju instrumente koji se nisu učili u muzičkoj školi, pravio je razne suvenire, koji su se prodavali u Narodnoj radinosti, svirao na radiju itd. Obično nije bio kod kuće kad bi stizao poštar sa penzijom i preuzimala ju je mama. Jedared se desilo da je mama negde izašla, a on je slučajno zadesio kod kuće. Poštar je zvrcnuo, pa ušao kroz nezaključana vrata i skoro se zbunio kad je video tatu.

– Dobro jutro, jel gospođa kod kuće? – Nije, šta ima? – Pa doneo sam joj mirovinu...- Okej, daj meni. – Ovaj, a imate li ovlašćenje? – Šta će meni punomoć? – Pa... da primite mirovinu od gospođe Ljube... – Ja sam Ljubo, ona je Anđelka, a penzija je moja! – Ali ja osobno poznam gospođu Ljubu! – Ama nema ovde nikakve LjubE! Ja sam Ljubo i daj mi moju penziju! Šta se praviš blesav? Pročitaj tu šta piše! ( poštar je sluđeno seo za astal) A šta si ti mislio da je moja žena vesela udovica, haha ha? Oćeš jednu rakijicu da se zbrojiš, oduzeo si se? – Može... - reče poštar, skine šapku počeše se po glavi, turi cvikere i poče šapatom da sriče ime sa uplatnice... Onda trgne rakiju na eks, bio se čovek baš potresao... – Pa ono istina je ... može se ovo pročitati i kao Ljubo, ali bolje bi bilo da je gospođa tu... – A ti onda sedi i pričekaj gospođu! – Reče Ljupče i naspe mu još jednu 0,3. Nakon treće poštar ipak ustade i reče: - Čekaju me drugi ljudi... ipak vi onda potpišite, pa valjda će biti sve u redu... – dade mu pare i ode, još uvek nesiguran.
Kad se mama vratila, već sa vrata je pitala: - Jel doneo Stojan penziju? – Koji Stojan? – Pa naš poštar, jel doneo penziju? – Jeste. – Gde je? – Nije mi dao. Kaže da je to tvoja penzija, a ne moja, i ne može mi je on davati bez punomoći. – Bože, kakva budala, pa šta mu nisi objasnio. – Pokušao sam, ali on je utuvio u svoju tvrdu glavurdu da si ti udovica a da sam ja mrtvac. – Ja da sam udovica?! Ja, udovica u ovim godinama!? – A šta, zar je gore tebi što si udovica, nego meni što sam leš. Ovako lep i feš!
Posle su nam pričale komšije da se Stojan diskretno raspitivao o našoj maloj porodici i ko je tu kome šta, a najvažnije ko je primalac penzije!?