Ovde smo živeli do moje treće godine. Pre nego što je tu postavljen Pikaso koji liči na žabu. Bolje Pikaso nego neka baraba. Ili žaba. Imam samo 3 polusećanja na taj period, što je dosta, s obzirom na dob. Na prvom spratu ove kuće živela je moja vršnjakinja Vesela Pljuškovski, sa tatom podoficirom, mamom domaćicom, starijom sestrom i mlađim bratom. U jednoj sobi, ako se ne varam. Nju je tata bacio u vodu, pred kućom, nije to baš prava Drava nego marina za čamce, da bi naučila da pliva. I ona je isplivala na obalu. Strašno sam želela da i mene bace, ali se moja mama bojala vode, pa mi je slagala kako Vesela može da ispliva jer ima O noge kao žaba a ja ne mogu jer su mi noge ravne. Kako sam želela O noge! Drugo sećanje sadrži mene sa razbijenim nosom i mamu koja nešto mesi na stolu, ja sam niža od stola. Plačem jer mi je neki usrani (bukvalno) komšija razbio nos, pošto sam mu rekla: “Bezi, midis!” (Smrdiš! Uvek je bio usran). Mama me pogledala onako sa visine i rekla: “Idi, vrati mu, pa dođi da te operem.” Bilo mi je grozno da mu razbijem nos, jer je smrdeo, ali inače me ne bi oprala… Anđelija je bila stroga kao da sam joj deseto, a ne jedino dete. Ne znam da li sam to obavila. Treće sećanje jedva sam iskopala iz prošlosti. Dugo sam se raspitivala zašto pamtim sebe zamotanu u ćebe kako sedim na šporetu, na onom delu gde je bio rezervoar za vodu. Najzad smo otkrili da je to neka scena iz tog vremena kad je tata otišao na predstavu, mama je išla da ga gleda, a mene su ostavili samu da spavam. Živeli smo u dvorišnoj kućici iza ove zgrade. Ja sam se, izgleda probudila, uplašila i plakala u predsoblju. Komšija iz prizemlja me je čuo, razbio okno na vratima predsoblja i izvukao me napolje. Zamotali su me u ćebe, jer sam se smrzla plačući u predsoblju, i stavili me na šporet, u kome više nije bilo vatre, nego je samo rezervoar sa vodom bio topao. Komšija je čak izašao u park pored zgrade, da sačeka moje roditelja i objasni im da im niko nije ukrao dete nego… se eto to dogodilo. Nemam danas takvih komšija.