Pisala mi jedna Ana: “Mirjana, dobar dan. Urednik sam monografije povodom 50 godina Pinokija i volela bih da se čujemo ako ste voljni da mi napišete jedan tekst…” Čule smo se i dogovorile. Tražila je moje iskustvo u dečijem pozorištu i kako pišem “za lutke”. Zbog tog pisanja “za lutke” trebala sam da odbijem, ali ja volim Pinokio, uvek su bili fer i fini prema meni, a htela sam da napišem svoje iskustvo, u radu ZA DECU. Ne za lutke. Moj jedini uslov je bio da mi ne popravlja tekst, sa čim imam loše iskustvo. Nakon dogovora o veličini i broju crt. poslala sam Ani ovo:

ZA DECU SE PIŠE ISTO KAO ZA ODRASLE, SAMO BOLJE 

Sve što treba znati o pisanju za decu, rekao je Ljubivoje Ršumović u ovoj rečenici.

Posle 14 godina u statusu samostalnog dramskog umetnika kada sam režirala, adaptirala, dramatizovala ili pisala za odrasle, došla sam u dečije pozorište Boško Buha, kao operativna direktorka. 1989. Bio je to redak trenutak kada se moglo zaposliti na konkursu, bez veze, partije i bratije. Komunisti su gubili moć ali još se nisu razbaškarili po novim strankama. Primili su me i u RTS-u za tv rediteljku zabavnog programa, ali odabrala sam Buhu, jer su se televizijanci i tada ponašali kao Amerikanci. Operativa nije ni lak ni umetnički posao. Prof Belović me je savetovao da nađem kreativni ventil jer je kreativna inhibicija opasnija čak i od seksualne. Počela sam, dakle, da pišem radi očuvanja (mo)mentalnog zdravlja. Prvo komedije za odrasle, a posle sam se odvažila da probam i za decu.
Nije mi se sviđalo što se u Buhi stalno vrti desetak istih naslova. Komercijalne, strane bajke. Više sam volela neke neobične predstave kao Kad je bio mrak, po Dušku Radoviću, ali operativni diša nema puno uticaja na repertoar. Posle nekoliko dramatizacija, koje sam i režirala a dobro su prošle, napisala sam savremenu urbanu bajku Život je sve što te snađe. Ponudim je Ršumu, on pročita i kaže: “Mislim da za decu treba da se piše još malo bolje.” I odbije. Ta je smešna bajka posle pobedila, pod pseudonimom, na konkursu Televizije Srbije (jer za tv ne mora bolje?) Nije snimljena. Izvedena je u Kragujevcu režirao Jug Radivojević, u Kraljevačkom je režirala Ivana, ne sećam se prezimena, kao svoju diplomsku predstavu, a u Požarevcu ja. Sve su igrane za odrasle, dakle Ršum je bio u pravu.
Kada je Pinokio objavio međunarodni konkurs za scensku bajku, sa tri nagrade, rešim da napišem tri komada u lakomoj nameri da maznem sve tri nagrade. Beše obećana lepuškasta lova, ali ne zbog toga nego da pokažem kako ja mislim da treba za našu decu pisati naše scenske bajke i da ne moraju sva dečija pozorišta igrati vazdan iste naslove. Po “Šekspirovom receptu” rešim da obradim neke narodne umotvorine. Tako je nastala Devojka cara nadmudrila (ili Kokoške umiru od ljubavi), koja je osvojila drugu nagradu, a posle je u Jugovoj režiji, igrana dvadesetak godina. Pošto nisam našla još jednu inspirativnu narodnu, sama sam smislila priču za komad Despot Trpistrah, koji je osvojio prvu nagradu. Na žalost nije izveden jer je, fakat, bio za decu malo stariju od njihove publike. Posle par godina, dala sam ga u Buhu, koja ima školsku publiku, ali me je i novi upravnik odbio, sa obrazloženjem da mi to “ide odlično” ali mu se ne uklapam u repertoar. Treći komad: Tajna, kći carice mrvice, nije osvojio treću nagradu samo je preporučen za izvođenje. Pobedila sam na tom konkursu 4. oktobra 2000. godine a 5. oktobra pobedila je demokratija na ulicama Beograda. Tako je moja pobeda prošla potpuno nezapaženo. Ne pamtim pod kojim sam pseudonimima slala tekstove na konkurs, ali se sećam da je pod pseudonimom “demokratija” došao Zverski Kapitalizam. (kako ga je nazvao Miljenko Jergović).
Jednog leta u Kotoru mi je Branko Kockica predložio da napišem Ivicu i Maricu. Ne volim tu kanibalsku bajku, ali mi je uveče palo na um da napravim dvostruku komediju koju bi igrali i glumci i lutke. Glumci bi igrali savremenu porodicu, a lutke san dečaka iz te porodice koji je pokvario stomak, pa sanja horor bajku. Kupila sam svesku i olovku i ubrzo napisala laki kroki! Uprkos groznom rukopisu Branku se ideja nije dopala jer je, kaže – očekivao da napišem nešto u njegovom stilu!? Sic-hik?! Igor Bojović je prihvatio, u Pinokiju, popravio joj i naslov u simpatičniji, Ivica i Marica i opaka starica. Igrana je lepo i dugo. Režirao je opet Jug a opaku staricu igrao je muškarac. Zašto muškarci uvek dobiju najbolje uloge?!
Čini mi se da je za decu najvažnije da tekst bude duhovit, oni vole da se smeju i čine to odlično. Često stavljaju znak jednakosti između pojmova smešno i lepo. Potreban je bogat jezik, koga u prevedenim tekstovima često nema. Ršum i Branko Ćopič npr imaju fantastično bogat rečnik pun divnih reči koje će biti zaboravljene ako decu ne naučimo. Govorni jezik nam je sve siromašniji, ima sve više tuđica i rogobatnih kovanica koje “ne lajkujem kao ni mejnstrim”. Volim kad za decu pišu domaći pisci. Deca vole smešne reči, što reče pesnik. Slovenski identitet je uglavnom u jeziku zato je sakaćenje maternjeg jezika za Slovene opasnije nego za neke druge narode. Raduje me što se domaći pisci najviše igraju u pozorištima za decu, mada ne bi bilo loše da ih je i za odrasle malo više.
Deca su mnogo osetljivija i zahtevnija publika od odraslih i što je najvažnije – ne trpe dosadu. Kad sam naišla na bajku Srećni sat oduševile su me njene mogućnosti, mada je bila konfuzna i pretrpana i nije mi se svidelo što je taj sat od zlata i dijamanata. Jer kakva bi to mati slala sva tri sina u pogibelj radi zlata i dijamanata? Smislila sam da Srećni sat pokazuje pravi trenutak kada treba nešto uraditi ili započeti i da je u tome njegova čarolija. Tata je depresivan, boji se smrti, a sinovi idu po Čarobni časovnik koji će mu pokazati da još nije kucnuo njegov sudnji čas. Igru vodi majka jer tata stalno ćuti. Dve snajke se opiru odlasku svojih muževa itd. Super sam se zabavila dok sam je pisala. To je takođe važno, ne valja kad se pisac muči i stenje. Bajku je otkupio demokratski upravnik BB da se kao malo izvadi što me poslao na Biro rada 11 meseci pre penzije. Neki kažu da se uplašio tužbe, a drugi da se uplašio batina. Ništa od toga nije istina. Uglavnom režiju je dobio njegov partijski kolega koji je navodno završio i glumu ali je ostao neiživljen. Uzeo je sebi ulogu Oca, izbacio majku i obe snajke, pa je sebi prepravio njihove replike, usta nije zatvarao i vele da je đipao scenom kao bolestan majmun. Izbacio je još 5 žena, celo Carstvo udovica gde su svi muškarci izginuli jer je Car započeo rat u pogrešan sat. Mada je u Buhi bilo na plati buljuk glumica željnih igranja! Glumice dečijih teatara se baš načekaju dok od princeza ne dorastu do veštica. U lutkarstvu je bolje. Mogu da igraju i cvećke i životinjke. Normalno je da se štrihuje, ali treba znati kako. Jug je znao. Demokrata nije. Došla sam ipak na premijeru, u tonsku kabinu, kao i uvek, i zgrozila se čim sam videla scenu. - Kakva im je ovo scenograija?! - Čekaj samo da čuješ muziku! – reče mi tonac. – Jel’ bolje da ne čujem? – Najbolje je da ne vidiš i ne čuješ ništa! - kaže Zoki, a on je uvek znao šta govori. Izašla sam pre premijere i sačuvala zdravlje. I svoje i rediteljevo. Zdravlje je najvažnije. Imali smo u Buhi slučaj da je sjajan pisac i profesor FDU hteo da bije reditelja (i umetničkog dišu čuvenog teatra) jer mu je upropastio tekst i predstavu. Meni je bilo žao što je odustao.

Uskoro sam dobila na autorizaciju uređen tekst i naljutila se! “UREDILI STE MOJ TEKST KAO DA GA JE PISAO ŠTREBER U PRVOM GIMNAZIJE. Očistili ste ga od svakog stava i duhovitosti. Ne za potrebe monografije, nego za potrebe "demokratije." NE DOZVOLJAVAM DA TO OBJAVITE. Da ste ga pametnije "skratili" ne bih ni primetila. Ako ste skraćivali zašto ste dodali "Po svaku cenu". Ništa ne bih uradila po svaku cenu! Je li vama jasna razlika između SKRAĆIVANJA I CENZURE? To što ste vi uradili je cenzura i izvrtanje činjenica. Kod vas ispada da sam ja bila presrećna što je pod pseudonimom "demokratija" zavladao zverski kapitalizam? Naprotiv! Pre FDU studirala sam političke nauke i filozofiju i tačno sam znala šta je stiglo. Uostalom u samoupravljanje su zvali najvećom demokratijom na svetu... Svašta se pokriva tom rečju.

Posebno je zanimljivo što je urednica popravila ili cenzurisala sve što joj se nije sviđalo, a nije ispravila jedinu faktičku grešku koju sam napravila već u naslovu. Naime “ZA DECU SE PIŠE ISTO KAO ZA ODRASLE, SAMO BOLJE” nije rekao Ršum, nego Duško Radović, a Ršum ga je citirao.
Objavljujem ovo, jer mi je stalo da moji drugari u Pinokiju znaju da sam napisala tekstić za njihovu monografiju, samo nisam pristala na privatnu cenzuru.