Srbija ima previše političara a premalo dece. U tome, da nam je natalitet slab, slažu se svi političari, koji se inače ne slažu ni u čemu. Svi traže veći natalitet i ljute se zašto stalno opada. Političara je sve više, dece sve manje. Ipak, kada je ubijen jedan političar uvedeno je vanredno stanje. Niko nije podneo ostavku što nisu sačuvali svog premijera, koji imao obezbeđenje, nego su uveli vanredno stanje. Trajalo dosta dugo, ne sećam se tačno koliko, ali se dobro sećam da su me nekoliko puta legitimisali uniformisani i naoružani ljudi. Sedele smo npr u bašti nekog vračarskog uličnog kafića, nas četiri tetke. Kad je dojurio i zakočio kombi iz koga je iskočilo 6 specijalaca, maskiranih lica, sa automatima i ostalim ubistvenim potrepštinama. Opkolili su bašticu gde smo pile kaficu samo nas 4, pa su dvojica prišla da nas legitimišu, pod budnim cevima ostale četvorice. Nismo bile naoružane, što su mogli videti golim okom, znale smo da je to naša policija, ali je ipak bilo ekstremno neprijatno! Kod hotela Slavija neki vojnici pod šlemovima isto tako naoružani do zuba, nisu me pustili da pređem ulicu, ništa mi ne rekavši, samo su mi cevkom “objasnili” da moram nazad! Jednom su nam deca, OŠ prvi i drugi razredi, njih oko 300 ulazili u salu Pozorišta Boško Buha kad je pred glavni ulaz u zgradu, odmah pored našeg ulaza, u rikverc stao kombi iz koga izađoše četiri “bezbednjaka” i oni sa kalašima, da čuvaju istovar para za neku firmu na spratu. Zamolila sam da malo sačekaju dok deca uđu, nije im padalo na pamet! Ili nisu imali pamet?! Pa ipak, nisam se nikad bunila protiv vanrednog stanja, ubica je brzo uhapšen, osuđen i još je na robiji.
Ali sada mi se nameće poređenje! Početkom maja 2023. u dva jeziva masakra jedan dečak i jedan punoletan manijak masakrirali su buljuk osnovaca, nekoliko srednjoškolaca, jednog policajca i jednog čuvara. Još se ne zna ukupno koliko, jer u bolnicama ima još životno ugroženih. U elitnoj beogradskoj osnovnoj školi jedan njihov ODLIČAN ĐAK PUCAO je kao holivudski filmski “junak”, iz dva očeva pištolja. A sutradan, u selima oko Mladenovca, ubijao je lokalni manijak takođe tatinim oružjem. A VANREDNOG STANJA NEMA! Za vreme trodnevne žalosti skoro sve tv kuće emitovale su najbolesnije pucačine, obračune i masakre za koje nisam znala ni da postoje, a u razgovorima su “spinovale” ove masakre koji su nas sve potresli! I baš kao što im najave za vesti iz ukrajinskog rata izgledaju kao reklame za ratnu tehniku ili treileri za krvoločan ratni film, tako i najave ovih “stručnih” razgovora i vesti o masakrima izgledaju – kao reklame za masakre. Zatim se u tim istim studijima stručnjaci čudom čude ko je probudio tolike ludake koji sada prete da će počiniti još veće zločine! I zašto klinci na svojim društvenim mrežama slave maloletnog ubicu sa “Bravo, care, kralju...”?! Sledbenici onog ubijenog premijera koji su se posle raspali na tuce partija, izvode sada kao opozicija, na ulice gradova mnogobrojne demonstrante da traže ostavku Vlade. Televizije bezočno lažu o broju demonstranata. Pink čiji “dronovi ne lažu” tvrdi da ih je bilo jedva 5 000. N1 kaže 50 000, dok Predsednik najavljuje da će dovesti MILION na kontramiting 26. maja, da bi dokazao ŠTA? Da ima više glasača, nego šetača? Šetači se veselo slikaju na demonstracijama i kače svoje nasmejane selfije po društvenim mrežama. Kao da su zaboravili da protestvuju zbog izginule nedužne dece!? Na premijerovoj sahrani niko se nije slikao nasmejan! Da li su njega više voleli nego decu? (Pamtim: kad je umro Tito, jedna je baba u kameru zakukala da bi više volela da joj je umro sin. I tada sam se smrzla!) Sa druge strane, na drugim mrežama srbende se bune protiv najavljene kontrole dozvola za držanje i nošenje oružja, i pogotovo protiv pooštravanja uslova za dobijanje novih dozvola. Sve u ime “nacionalne tradicije”! Ja se stidim takve nacije i te tradicije, stidim se ovakve vlasti i opozicije, stidim se gde živim, kakvom narodu pripadam, stidim se što se potamanjena deca u grobovima prevrću, ma stidim se zašto ja još uopšte živim!