Volite li vi da vam neko napravi plan za čitav dan, za celu porodicu, a i šire? Ni ja! Sačeka me jutros direktorka zgrade pred mojim vratima, samo što mi se u zagrljaj nije bacila, ja podignem masku, zajebititoMito!
- Dobro jutro! Komišinice, izvinite, videla sam da vam je pregorela ova sijalica pred vratima... (to su neke preskupe ali besmrtne led sijalice koje nam je uvalila da po čitav dan gore u hodniku, jer nikad ne pregorevaju, osim svaki čas! Jedna mi eksplodirala na terasi, razbila i zaštitnu kuglu, niko nije poginuo samo zato što nikog nije ni bilo!) - Pa sam htela da vas zamolim ( vergla komšika dalje) da vaša Maja pita komšiju od preko puta da on zameni tu sijalicu, ipak je to između vaša dva stana...
-Taj stan izdaje gazdarica sa četvrtog sprata, vi to odlično znate. Mi ne poznamo njene podstanare koje menja svaki čas, te nije do nas da ih molimo za uslugu. I ne treba nam ta sijalica od koje umiru biljke! (Časna reč, ja unela muškatle da ne pobije mraz, one uvele od jebene sijalice!) Ali ako vi želite da vam svrati naš fini mačak i malo vam ispreskače unučiće i cveće, rado ću ga poslati! Samo neka nam, prethodno, vaš muž ili sin donesu na III sprat mačiji posip od 5 kg. To su, znate oni kamenčići protiv smrdenja u koje mace vrše nuždice. Daću vam parice. Kojom prilikom mogu zameniti sijalicu, ali običnom, ne treba nam led!
- Neka onda, nema veze, izvinite... - i pobeže, ko zna zašto!?

PS
Otkad sam zabeležila ovu pričicu razmišljam zašto je mene povredio taj njen plan kako da nam zasere dan. Možda nije ništa loše mislila... ali zašto je startovala mene, da stisnem ćerku, da ona moli komšiju, neznanca? Zašto ga nije sama zamolila? Mogla je pitati i svog već odraslog sina ili još neostarelog muža. Često mi se dešava da mi neko kaže šta bi moja ćerka trebala da uradi. Da pomogne u okopavanju baštice, da donese pivce za neke radnike. Zašto ne kažu njoj direktno? Pa da ih uz čaroban osmeh odbije: „Ne bih, hvala! Ne želim!“ Ja sam svoje dete naučila kako se kaže NE mada sama i dalje ne umem. Ljubazni ljudi ne misle da li će vam napraviti neku svađu u porodici. Ili baš to misle? Jedne divne majske subote 1968. spremala sam se na neki izlet kad je zazvonio telefon. Zvali su mamu da dođe kod sestre i pomogne im u kuvanju ručka za neke molere. Čula sam da se mama zbunjeno izvlači, imala je svoje obaveze, ali je nakon duže gnjavaže, najzad rekla: - Dobro, doći će, Mića! – pa se okrenula ka meni - Moraš da ideš kod tete i pomogneš im u kuvanju...
- Ne mogu, imam dogovor! Baba Mara (tetina svekrva) je „najbolja kuvarica na svetu“ a ni teta nije loša. Šta ću im ja! Ja ne znam da kuvam! - Moraš da ideš, obećala sam! - Kad si obećala, idi ti! - Kažem da moraš! - Neću! - puče šamar!
Nisam navikla na batine, nikad me nisu tukli. Mama je često pretila, ali nije ispunjavala pretnje. I sad odjednom u 17-oj godini, po sunčanom majskom danu, ona mi opali šamarčinu da mi se život preokrenuo. U potpunom šoku, da joj ne bih refleksno vratila, izletim besna iz stana i otrčim na obalu Drave. Bila je još prazna, jutro... Sjurim se stepenicama do prvog odmorišta i tu mi provališe jecaji i suze. Jako retko plačem, ali kad zaplačem ne znam da stanem. Raspadala sam se od jecanja. Gušila se, bukvalno. Dal' od poniženja, od iznenađenja od stida ili od potisnutog besa ili od svega po malo. U zao čas naiđoše neke dve tri budaletine i počeše da mi dobacuju odozgo, sa keja. - Gle kako jeca k'o curica, nije je sram! - Ko je taj glupan koji te je ostavio, reci da ga izmlatimo! - Evo ja ću te utješiti... - Počeše da silaze stepenicama i da mi se približavaju, s leđa. Kako mi je prvi dotakao rame, tako sam đipila kao oparena i skočila u vodu. I zaplivala kraul ka levoj obali, gde je inače bila plaža, koja u maju normalno nije radila. Što od fizičkog napora, koji je potrošio bes i stres, što od hladne vode, relativno brzo sam došla k sebi, ali nije bilo govora da se vratim na obalu i da me tamo oni majmuni opet zezaju. Pa nastavim ka drugoj obali... Već sam bila prilično blizu kad mi se isprečio milicijski gliser kome su ugasili motor i počeli obazrivo da me nagovaraju da im dam ruku i popnem u čamac, jer je voda hladna, prehladiću se. Matica nas je prilično brzo nosila nizvodno... Popustim i popnem se u gliser, a milicija me odveze na gradsku obalu, gde su nas čekala druga dva pandura sa plavim stojadinom (fiat 101). Obazrivo me strpaše u stokeca, mada sam se batrgala, tu sam 100 koraka od kuće, odvezoše me u stanicu. Ćaskajući samnom kao da sam poludela. Ej! Tamo me zamotali u deku, celu onako u mokroj majici i farmericama, pa čujem kako zovu kući i kažu da sam u miliciji zbog pokušaja samoubistva. Smrzla sam se! Ako tatu klepi neki infarkt, ja sam kriva! Došao je vrlo brzo beo kao kreč... - Drugovi, šta je vama?! Eno mi se žena guši u suzama, ko joj je rekao da je dete htelo da se ubije? - Pa, tako je izgledalo, druže Ljubo. - Boga ti, zar niste vidjeli da pliva ko Tarzan? 'Ajmo kući, Čita, da te tata nešto pita! (Čita je bila Tarzanova majmunica, ako se ne sećate.) U moskviću mi je ispričao da se mama rasplakala i pre milicijskog poziva, očajna što me je udarila i besna na sebe što se dala nagovoriti od tetine svekrve. Jer nije teta zvala da joj pomažemo, nego svekrva! Kad stigosmo kući mama je još bila sva musava ali nije više plakala. Ćutala je i nije progovorila samnom bar nedelju dana...