Miro Gavran
PET KOMADA
izdavač: Mostart, Zemun 2008.
urednik: Milan Mađarev
 

Knjigu sam kupila zbog malog „istraživanja“ kako je nastao „fenomen Gavran“? Šta je temelj njegovog fantastičnog uspeha? Ponudila sam potencijalni rezultat poznatom i uvaženom uredniku jednog pozorišnog časopisa, ali je on odbio: „Pročitao sam knjigu pre 9 godina i ne bih je sada prikazivao. Gavran je vrlo produktivan pisac, vešt dramski tehničar, kakvi su potrebni teatru...“ Nudila sam tekst o fenomenu, ne o knjizi, ali ako...

Prvakinja Narodnog pozorišta mi je pak rekla: „Taj Gavran je sjajan! Gledala sam predstavu posle koje je publika ozareno aplaudirala, stojeći.“ Iz čega sam odmah mogla zaključiti da Gavran piše za publiku i glumce. „A za koga bi drugog?“ pitaćete vi. Eh mnogi pišu za istoriju, za kritiku, za lovu ili slavu... za razne budalaštine a ipak, ne da se nadaju mega-uspehu (usled genijalnosti), nego čak preziru ove što pišu za publiku. Eto dokaza moje teze da su prezir i zavist dva kraja istog osećanja, kao ljubav i mržnja.

            Inače, da se ne lažemo, mnoge glumice sanjaju o udaji za ambasadora u Meksiku ili Turskoj, gde će one gostovati u serijama od 1000 epizoda, koje deklarativno smatraju kičem i ne bi vam ni u španskoj čizmi priznale da to gledaju, a kamoli da to čak i sanjaju. Takođe je činjenica da se u ovoj civilizaciji uspeh smatra dokazom kvaliteta, što nije baš uvek tačno. Npr. ako je onaj Rambo glumac, ja sam mimoza. A uspešan je onoliko.

Već u drami Kada umire glumac našla sam Gavranov pozorišni kredo. Za dobar teatar su potrebni: odličan tekst, idealna podjela i neprimjetna režija. „ Ako redatelj ima koncepciju, sranje je na vidiku.“ - kaže Tom, jedan od dva lika, glumac i pisac amater, sa čijim bih se stavovima složila (lakše se složim sa muškima nego sa sebi sličnima). Veli da su se daroviti glumci „prodali petorici slavnih reditelja“, upropastili svoj talenat. Sećam se da sam nekad u exPivari na Skadarliji, sedeći na gajbi, gledala na 5 stepeni C predstavu u kojoj se prvak, kod avangardnog reditelja, zapirao 'ladnom vodom i nisam shvatila: U šta on veruje? Jasno je bilo samo to da u sebe ne veruje.

Jednom prođoh kraj JDP, videh mesečni repertoar a u njemu da je sve (baš sve!) predstave režirao isti reditelj (mada su pod platom imali drugog). Pozorište jes' režimsko, ali taj jedinac u režije nekako nije režimlija. Kako, brate slatki?

Gavran je očigledno davno otkrio da je glumac zvezda pozorišta. I meni se čini da u naletu sve novijih i dostupnijih medija teatar može opstati samo ako se osloni na živo čudo kad se glumci, tu pred nama, lako nekako, pretvore u drugog čoveka. Ili u drugo biće, što je još neverovatnije. Gledala sam rusku predstavu za decu u kojoj je glumica odigrala svinju, ne znam kojim sredstvima, bez kostima i maske, bez roktanja, samo hodom i to na dve noge. A svinja! Da ne poveruješ rođenim očima!

U 4 od 5 komada Gavranovi likovi imaju samo ime i godine. Tolstoj i Čehov imaju prezime i godine. Bez drugih odrednica. Ni profesije, ni funkcije, ni opisa, ništa. Je li to piščev način da natera glumce i reditelja da što pažljivije čitaju tekst i otkriju ostale osobine i odnose likova? Pošto kaže da se današnji glumci ne trude otkriti šta je pisac hteo da kaže, nego tumače šta bi oni hteli reći - kad bi znali da pišu. Je li starost baš najvažnija odrednica lika i čoveka? Čemu zapravo služe napisane godine? Možda uopšte ne određuju likove, nego glumce? Možda je pisac hteo reći koliko godina treba da ima izvođač? Da se Šekspir toga setio ne bismo gledali Hamlete od 45 godina, sa mamama od 28. Možda. Čehov se bio dosetio da za Galeba i Višnjik napiše da su komedije, ali će vam ipak svaki ozbiljan teatrolog reći da su drame, jer Anton Pavlović nije znao šta je napisao a oni, evo, znaju!

Jasno, Gavran me demantuje već u sledeća dva komada Sve o ženama i Sve o muškarcima u kojima glumci i glumice igraju po 5 likova od po 3 do 92 godine. Ipak su godine važne za likove. Ženski komad je žanrovski odredio kao „kvintologija“. Muški, žanrovski isti, odredio je kao dramu, mada liči na komediju. Drama je sigurno iza scene gde se treba u kratkom roku pretvoriti u drugi lik. Po ugledu na one koji tumače Čehova i ja tvrdim da mu ovo nisu nikakve kvintologije ni drame, nego smešne glumačke igrarije. Po 5 labavo vezanih priča (između jednočinke i dramoleta), od kojih neke baš jako nadiru u šmiru, spakovano je u istu scensku igrariju, koja služi tome da glumci istaknu veštinu i da se publika zabavi. Legalan cilj! I meni je dosadno da me sa scene mrze, podučavaju, optužuju, opominju, zastrašuju, volim kad me zabave. Uvek me belo gledaju kad tvrdim da je dosada greh, ali ako imam 1 život, ma i ako imam 9, a neko mi dosađuje dva sata, meni je to gore od šamara. Jer bih šamar rado vratila, a kako da mu vratim dosadu? Da mu pišem kritiku?

Tražeći šta to Gavran ima a drugi nemaju, našla sam zdravorazumski talenat za normalno, ma kako to zvučalo. Živimo u vreme ekstremizacije svega od sporta do izgleda i ponašanja. Danas je pravo čudo biti i ostati normalan. Ni pretil ni anoreksičan, ni div na steroidima, ni kepec sa posebnim potrebama, ni lažljiv ko političar, ni folirant ko avangardni umetnik, ni siromašniji od roba, ni bogatiji od faraona. Nego neobično normalan! Danas normalan nije običan, nego je, naprotiv, neobičan!

Gavranove didaskalije nisu književničke već rediteljske (kakve ne volim, kao ni mnogi reditelji). On ne pojašnjava iluziju, šta se događa iza „četvrtog zida“, već šta treba biti na sceni, šta ide sa razglasa, kakvo svetlo da se pali, kad je radnja bespredmetna, kao na scenskim vežbama i sl. Meni takve didaskalije razbijaju iluziju, ali to nije loše. Možda nas pisac podseća da je drama poluproizvod, a ne gotov proizvod kao roman ili pesma?

Jednom sam, na probi u Ateljeu, gledala pisca kako sedi za vratom reditelju i davi ga. Bi mi je žao reditelja. Posle par godina taj reditelj je režirao moj tekst i bi mi žao mene. Bi mi žao što ga onaj pisac nije udavio. Uzeo je sebi i glavnu ulogu koju sam napisala kao oca koji odbija da govori, a preuzeo je sve replike od još 5 ženskih likova koje je ukinuo. Ne da nije depresivno ćutao, nego je đipao ne zatvarajući usta. Nisam mogla zabraniti predstavu jer sam već bila potrošila pare, a nisam mogla da ga bijem jer sam videla ženski zatvor iznutra i nije mi se išlo tamo. Zato sam izašla. I tako... predstava je, srećom, propala.

Wikipedia veli: Miro Gavran (rođen u Gornjoj Trnavi, 1961.) je najizvođeniji hrvatski dramatičar... Suradnik je Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti…(A ČLAN je Ruske akademije umetnosti! Da li je HAZU izbirljivija od Rusa ili da je zavidljivija?) Bio je dramaturg i ravnatelj Teatra &TD. Debitirao je 83. dramom Kreontova Antigona u Gavelli. 1986. u Noći bogova razmatra odnos umjetnika i vlasti u totalitaizmu. Potom piše ciklus drama u kojima su najvažnije teme muško-ženski odnosi …Do sada je napisao 40 dramskih tekstova… 9 romana i 11 knjiga za decu. Prevođen na 38 jezika. Knjige su imale više od 200 izdanja… Imao je više od 300 premijera širom svijeta, a vidjelo ih je preko 3 000 000 ljudi. Jedini je živi dramatičar u Europi kome je posvećen festival…. Od 2003. u Slovačkoj, u Trnavi (U intervjuu je objasnio da je do toga došlo spontano, jer je u Slovačkoj 2002 imao 7 premijera, pa su se u Trnavi dosetili da ih sve pozovu i naprave ferstival.)  od 2013. godine u Poljskoj, u Krakovu, a od 2016. godine u Češkoj, u Pragu. Najizvođeniji je suvremeni (rekla bih ikada!) hrvatski… Dobio je preko 20 književnih i kazališnih nagrada…Četverostruki je dobitnik Nagrade za dramsko djelo "Marin Držić" Hrvatskog ministarstva kulture za: Kad umire glumac, Zabranjeno smijanje, Nora danas, i Najluđa predstava na svijetu.

Napomena: na anonimnom Natječaju za tu nagradu učestvuju i dokazani hrvatski pisci, Ivo Brešan npr. Zamislite naše velikane i velikanke da učestvuju na konkursu u Srbiji. Mada mi takav konkurs nemamo. Ovde su nagrade desetostruko manje.

Zanimljivo je, ipak, da je hrvatski konkurs isključivo za hrvatske državljane! Uz rešenje šifre se prilaže i hrvatski OIB (identifikacioni broj) što nema nigde u regionu. Pobeđivala sam na anonimnim konkursima u Srbiji (Beograd, Jagodina, Zemun), u Bosni (Mostar, Banja luka) i nigde nisam morala biti državljanka državuljka ni entiteta. Istina, uvek sam čekala isplatu nagrade, a u Mostaru mi nije ni isplaćena cela. U Banjaluci  je obavezna ćirilica, njihovo pozorište ne možete ni naći ako ga ne ukucate ćirilicom.

U Hrvatskoj je posebno pohvalno što se  može podeliti prvo, drugo ili treće mesto, a svi dobitnici primaju puni iznos nagrade. Ne dele je, kao što je slučaj u regionu. Sjajno je i to što hrvatsko Ministarstvo kulture finansijski podržava teatar koji izvede pobednički tekst. Tekst “s mirazom”. Ovo je delotvoran način da se promoviše domaća umetnost! Bazira se na političkoj volji, koje na žalost u Srbiji nema. Najboljih tekstova sa konkursa u Srbiji se uglavnom dokopaju amateri, pa uzmu, ne javljajući se piscu. Jedan mi se diša čudio što mi nije čast “da me igraju”. Bila bi mi čast, ako odigraju dobro i kad plate, ali ako odigraju loše, bude me stid. To doduše ponekad rade i profesionalci. Skopski naroden teatar npr. Srpski profesionalni teatri često, zbog siromaštva, izbegavaju igranje živih domaćih pisaca, jer živi hoće da jedu, tj. traže autorska prava, što pokojnici ne traže, već 50 godina posle sahrane. Osim toga nove pisce treba čitati, a mrtvi su već pročitani. Zato se dešavalo da na Festival komedije dođe jedva jedna predstava po savremenom tekstu, dok na konkursu bude i preko 50 novih komedija. Sve sa skribomanima, jasno, ali dosta je i pisaca. Ipak je poslednjih godina konkurs za tekst “bijenalizovan” pa ga više nema… ali je bar dobra vest da ove godine ima na Festivalu komedije u Jagodini 7 praizvedbi.

Na žalost i dalje se vidi da se u Srbiji ne samo ne razvija i ne podržava domaće stvaralašto, nego se čak uništava i već postojeća tradicija. Npr. Sterijino pozorje gde su promenili osnovni kriterijum da je to festival domaćeg teksta, mada je baš to dovelo do procvata našeg dramskog stvaralaštva u socijalizmu. Sad imaju samo konkurs za dramski tekst a festival liči na Užički, Vršački i ostale festivale, po kojima idu istih 7 predstava...

Upečatljivo je poređenje između Nagrade Branislav Nušić, koju dodeljuje “svojim prijateljima” (kako mi je rekao jedan kolega) Udruženje dramskih pisaca Srbije, a plaća je sponzor 500 eu. i Nagrade Marin Držić koju dodeljuje Ministarstvo kulture Hrvatske i plaća država Hrvatska u desetostruko većem iznosu, samo za prvo mesto, a još mnogo više ako se dodele sve tri nagrade. Hrvatska država desetostruko više ceni njihovu kulturu nego što srpska ceni svoju. Zašto je onda čudno što odavde ljudi beže i što sve manje dece pristaje da se rodi u Srbiji? Doduše, ista je stvar i u Hrvatskoj, a ja izgleda lupam.

Zanimljivo je, a o tome se ćuti, da su sve ex-yu republike i narodi imali neke (uslovno rečeno) “uzlete nacionalne svesti” samo je Srbija imala pad. Zbog izgubljenih ratova? Ili smo se sami sebi ogadili?

 “Kao četrdesetogodišnjak Gavran počinje pisati psihološko-egzistencijalne romane insipirirane Biblijom gdje biblijske junake približava senzibilitetu suvremenih čitatelja, tako da ga rado čitaju i vjernici i ateisti, pronalazeći u romanima univerzalne humane poruke.” (Wiki…)  Videla sam intervju gde je rekao da bi svaka generacija trebala ponovo pisati na biblijske teme… Srećna sam što se moja generacija nije time bavila. Ne tvrdim, pretpostavljam, pošto sam “izguglala” da je 180 Gavranovih premijera izvedeno u katoličkim zemljama, dakle pretpostavljam da Miro ima neku, bar latentnu, podršku katoličke crkve, pogotovo tamo gde je ona u ekspanziji, u bivšem Varšavskom bloku. Što je svakako bolje nego što SPC ponekad, tiho ispod žita, zabranjuje naše pisce (doduše možda samo lajave nekrste, poput mene?)

Upadljivo je, ipak, da u Srbiji vlada mišljenje da je za “nacionalnu svest” (ma šta to bilo!) Srbima dovoljna SPC i ćirilica, pa su, znači, isključene nekrštene Srpkinje koje pišu latinicom. (I normalno isključeni su svi Srbi inoverci, nevernici ateisti, pa i onih hipotetičkih 7 000 000 koji navodno žive u Turskoj, kao potomci izbeglica iz oslobodilačkih ustanaka. Pošto su oni muslimani - ili ateisti? - M. Zukorlić ih smatra Bošnjacima. Kao što veli da je na dvoru u Carigradu službeni jezik bio bošnjački, a jok srpski.)

“Dobio je Nagradu Central European Time, za najboljeg srednjoeuropskog pisca godine, u Budimpešti, Nagradu Europski krug za promicanje europskih vrijednosti u svome književnom radu.”Miro Gavran potpuno pripada srednjeevropskoj umetnosti. On joj se divi i poštuje je. Iz njegovih naslova vidi se da korespondira sa svim reperima te kulture od Biblije do Grete Garbo, od Frojda i Kafke do Antigone, od Šekspira do Nore i Vašingtona, pa do Tolstoja i Čehova, na istoku. Mnogi pisci žele da sami postanu reperi te civilizacije, Miro Gavran se zadovoljava time da ih izvodi na scenu igra se s njima i domaštava im živote i legende. Važno je ipak napomenuti da je ta civilizacija apsolutno sujetna i da poput Snežanine maćehe najvoli svoj odraz u ogledalu. (Dobro, nisam rekla da je zla veštica! ) a Miro Gavran joj svesrdno pruža taj odraz…

Na bazi te civilizacijske taštine je H. Bojčev pobedio na britansko-svetskom konkursu za nove pisce (kada već nije bio nov) sa odličnim tekstom Pukovnik ptica, koji je, na žalost, totalni plagijat Leta iznad kukavičjeg gnezda.

“A Gavran je svoj dobar osjećaj za dramaturgiju… pokazao još u najranijoj fazi... iznimno vješt i do finese dorađen dramski dijalog, jaka humorna nota i briga za publiku, uspjeh ne može izostati. Činjenica da je Miro Gavran… shvatio da u hrvatskoj kazališnoj organizaciji ma koliko bio uspješan i plodan pisac, od svog pisma neće moći živjeti pa je formirao svoje kazalište Epilog u kojem s uspjehom producira vlastite drame .... Gavran sebi ne može dopustiti luksuz dramskog ekskluziviteta i hermetičnost... njegova je drama zanatski dobro složena, vješto napisana i otvoreno posvećena publici i nema nikakve druge aspiracije osim tih… piše Jasen Boko u osvrtu Briga za publiku

Ja ne bih rekla da je dijalog “do finesa dorađen”. Čini se da uopšte nije dorađivan. Izgleda da Gavran piše lako kao Čehov, a ne teško kao Tolstoj u drami Čehov je Tolstoju rekao zbogom. To je razlog što je Čehov puno simpatičniji od “gorostasa” Tolstoja. Ne znam zašto me taj komad podseća na Ko se boji Virdžinije Vulf. Nemam ni jedan dokaz. Uostalom sviđa mi se više od Virdžinije…Važno je da pisac piše lako. To je talenat, ostalo je rad i zanat. Ako pisac stenje dok piše, i ja stenjem dok čitam, a stenjanje više paše uz neke druge radnje.

Može se reći da je Gavran imao sreću u pozorišnoj nesreći jer mu je išao na ruku i teror rediteljskog teatra koji se bio odomaćio i dugo vladao, pa je bilo važnije ko režira i kakva mu je koncepcija, nego ko i kako igra. Klasici i živi pisci su glupo prepravljani i “tumačeni” kao da u sali sede idioti. Metaforično je npr da je čuveni Bob Vilson došao na Bitef sa preskupom slikovnom predstavom Pismo za kraljicu Viktoriju, pa je u naslovnu ulogu hladno ubacio blagajnicu Ateljea. Jer, cela predstava su bile slike u kojima su ljudi statirali a naslovna kraljica je samo sedela.

Danas je takvo ponašanje metastaziralo u skandalmajstorstvo gde je najvažnije ko sedi u gledalištu i da li je došao lider koga je reditelj pozvao “na sex”.

           Ukratko, glumci su se uželeli svoje uloge u teatru - da budu glavni, a Miro Gavran im vraća tu šansu. Važna je i činjenica da njegovi tekstovi nisu skupi za opremanje, a zahtevni su samo u podeli. Nema skupih dekora za 5 kamiona, nema kostima sa uvoznim ukrasima, ne treba previše saradnika. Iz svoje mračne operativne prošlosti pamtim da smo imali liste gostujućih rediteljskih saradanika (ne samo scenograf i kostimograf već i asistenti, ne pisac, nego i dramaturg, pa koreografi i kompozitori, saradnici za scenski pokret, plesove, borbe, mačevanje, hodanje, disanje…) Često ih je bilo mnogo više nego glumaca. Svi su primali ozbiljne honorare, a ipak je oprema predstave bila duplo skuplja nego svi njihovi bruto honorari. Kapitalizam, naravno, neće da izdržava skupe teatre, on izdržava samo skupe kapitaliste.

Kad smo kod kapitalizma, Gavran nije previše kritičan ni prema društvu ni prema vremenu u kome živimo. Kao da živimo u najboljem od mogućih svetova i treba samo da “obrađujemo svoj vrt” što reče Volter. Ironija je da najveću kritiku kapitalizma izgovara upravo najzadrtija kapitalistkinja Nora u drami Nora danas ali i od toga se autor ogradio paralelnom radnjom koju “u realnosti” igraju glumci što glume Noru i njenog muža. Oni analiziraju i kritikuju svoje uloge… Ali u ovoj drami nalazi se najbolja scena u svih pet komada. Antologijska bračna scena oko kravate.

Gavran je majstorski iskoristio i rastuću potrebu za ženskim likovima u teatru. U tzv klasičnoj dramaturgiji je tek svaki 10-ti lik ženski, što je možda posledica toga da su ih dugo igrali muški i toga da žene nisu u javnom životu imale važnu ulogu, pa je nisu imale ni u teatru. Situacija se polako menja od pojave građanske drame, ali tek posle dva evropska rata (svetska) menja se naglo. Ratove su muškarci iskoristili da izginu i počela je nagla emancipacija žena. Ne što se patrijarhat “prodobrio” nego što je oslabio.

Žene su preuzele mnoge ranije nedostupne poslove, stekle su ekonomsku moć i samostalnost. (na šta je upozorio još Platon) Posle ratova, posebno u socijalističkom bloku gde je polna ravnopravnost bila službena politika (često formalna, ali ozakonjena) školovalo se puno devojaka pa i glumica. Mlade glumice, često odlične, imale su mnogo manje šansi da uopšte dođu do uloge a kamoli da igraju kontinuirano. Čak i one najbolje moraju da se udaju za reditelje ili pisce. Slabije i ambicioznije mogu se udati za političare i napraviti još bolju karijeru… Ostale se samo udaju…

Takođe se zgodno uklopilo da je publici dosadio agresivni i prostački “in your face” teatar koji je harao 90-ih godina prošlog veka a koji su kritičari kovali u zvezde kao kritiku društva, ali ga publika nije volela. Kritičari mrze publiku, jer ona može izaći iz sale kadgod hoće, a oni ne bi smeli, pošto moraju da napišu kritiku. Mada znam jednog univerzitetskog profu koji je pisao kritiku a da ni ne dođe na predstavu…Uostalom, na Bitefima su otvoreno lokali u foajeu, prezirući priredbu koja ide u sali, da bi sutradan objavili panegirik o njoj.

Posle ovih pošasti Gavranov prijatan, kulturan, fini, gledljivi građanski teatar sa savršenim osećanjem za meru, zabavan, poučan, pozitivan i topao - došao je kao melem na ranu. To je prilično logično jer u pozorište dolazi skoro isključivo pristojan i kulturan svet koji nema potrebu da ga sa scene pljuju i maltretiraju.  Publici su dojadile i dosadne koreodrame koje đuskaju “pozorištarci” (ah kakva reč!) koji nisu ni baletani ni glumci. Tj. možda jesu, samo ne znaju ni da glume ni da plešu - pa koreodramišu.

Gavran piše govornim jezikom kao svi normalni dramski pisci. Ne piše onim novohrvatskim koji se plasira na provincijalnim radio stanicama, po šalterima i na nekim fakultetima. Žalim se osječkoj glumici i prijateljici da se na šalterima u rodnom gradu osećam kao stranac a ona mi reče: “Svi smo mi na šalterima stranci, draga moja!”

U Srbiji se Gavran glatko igra u originalu, bez prevoda, bio bi idiotizam prevoditi ga radi ravnatelja, nazočnosti, doministrice i još par reči. Kod Krleže je bilo puno više nepoznatih reči, pa smo ipak smatrali da piše istim jezikom. Ali je Duško Kovačević u Zagrebu preveden na hrvatski (na zahtev srpske rediteljke), mada te iste sada prevedene Maratonce stariji Zagrepćani znaju napamet još iz ex-yu. Verujem da se i u Sarajevu igra nepreveden, dok je Kovačevićev Balkanski špijun ne samo preveden, nego pobosančen, pa se Ilija Čvorović zove Sabahudin, a umesto Staljina visi Izetbegović!

Gavranove knjige takođe su na hrvatskom sasvim razumljive u Beogradu, kao Jergovićeve i Vedranine. Moj tekst Skidanje za fini svet, koji citira mnogo yu dijalekata, u Osijeku je igran 1988. a 2002. iste su ga glumice htele obnoviti, ali su ga prevele na hrvatski, jer se, navodno, to u Hrvatskoj mora. I ta ideja je srećom, propala.  

Ima, dakle mnogo razloga i srećnih okolnosti koje su, osim neospornog talenta, vrednoće, perfektnog zanata, produktivnosti i odličnog imena, pogodovale mega uspehu Gavrana kod publike i glumaca. A zašto se dopao kritici i akademskom svetu? Prvo zato što je uspešan, a uspešni su privlačni, a drugo zato što živi u kapitalizmu kao živi dokaz da teatar ne mora biti skup, i da ga ne treba izdržavati. Pošto kapitalizam, ko što rekoh, ne voli da izdržava nikoga sem kapitalista i državnog aparata koji im služi. 

Priznajem da me kao reditelja ni jedan od ovih 5 komada nije “kupio” ali bih ipak zadržala knjigu zbog toga kako su fino napisani. Lepo bi mi stajala pored 5 ludih sinova Fadila Hodžića. Na žalost, moram da je vratim jer je šlampava. Potpisani urednik je inače dvostruki doktor pozorišnih nauka, kaže Gugl. Blago nama s raznim naukama! On je ovu knjigu “u-ne-redio” tako da je svako slovo nj i lj koje se našlo na kraju reda rastavljano na n-j i l-j. Čehov je najčešće pisan malim slovom!

Znam da su slova rastavljana automatski, u prelomu, a da je do malog slova kod Čehova moglo doći u konverziji fontova, ali se zbog takvih grešaka knjiga pregleda pre štampanja. Ovako odštampanu nije pristojno prodavati. S obzirom da je ovo izdanje prostakluk i bezobrazluk i prema piscu i prema čitaocu, moram je vratiti, kao što vraćam svaki faličan proizvod. Radije bih tražila da mi je ponovo odštampaju, tačno i pristojno, ali to ne bi uradili. Sreća što niko ne čita drame, pa 300 knjiga štampanih pre 9 godina još nisu rasprodane, a ostalih 299 čitalaca nisu cepidlake kao ja.