Krajem jeseni pozvala me bivša komšinica u svoj novi dom, na kafu, da joj vidim kuću i avliju. Već na ulazu opazim prekrasno moćno drvo i zaletim se: - Jao što ti je divan ovaj orah! - Jeste divan, ali nije orah, nego trešnja! - nasmeje se trešnjoposednica. Toliko o mom suverenom poznavanju botanike. U svoju klimavu odbranu mogu samo reći da je lišće već bilo opalo, plodovi obrani i pojedeni, što je moje šanse da prepoznam biljku znatno umanjilo. Verujte mi da zbilja razlikujem trešnju od oraha. Crvena je, mekša i ne jede se sa čekićem. Trešnja ima košticu unutra a orah ima kost oko sebe. Eto, vidite, znam! Ovo me je podsetilo koliko sam čudnih priča o moćima oraha čula u narodu. Npr neki veruju da je orahova hladovina najbolja kontracepcija i kažu da kad zla svekrva ne voli snajku i ne želi od nje unuče, ona je samo smešta pod orahovu krošnju i nutka je koječim: - Samo ti, dete sedi i odmori malo, vrućina je... Neke upornije, čak okače ljuljašku da se snajka ljuljuška dok nešto gricka i odmara se ni-od-čega. Ne znam da li ovo radi, ali ako radi to bi bila najkonfornija kontracepcija za koju sam ikada čula. Prosto mi dođe šteta što nisam nikad imala zločestu svekrvu. Da me dvori dok se ljuljuškam i grickam neke đakonije... Ipak najčudniji je bio recept za siguran lek protiv čira na želucu i dvanaestercu. Ovako je glasio taj recepat. Nađeš veliki moćan orah, najbolje s jeseni, da mu nešto nedajbože ne naudiš. Najjaču rakiju koju nabaviš naspeš u staklenu flašu i spremiš vosak za zatvaranje iste. Onda ispod onoga oraha, malo podalje od stabla, ali još uvek pod krošnjom, pažljivo izkopaš duboku rupu. Čim naiđeš na orahov koren nežno izdvojiš korenovu grančicu (ako se to tako zove). Očistiš je i opereš od zemlje, pa je turiš u onu flašu sa rakijom a umesto čepa, pažljivo zaliješ voskom, da ne curi i da joj zemlja ne ulazi. Položiš je u rupu malo nakoso, da joj grlić bude gore, kol’ko da ne izazivaš sudbinu i lepo nežno i potpuno zatrpaš. Na proleće otkopaš flašu, koliko da vidiš da se ništa promenilo nije, pa je opet isto onako kao što je i bila - zakopaš. Kad na jesen, opet otkopaš videćeš da je rakija skoro crna, to jest jako tamno smeđa, što znači da su orahovi sokovi prošli kroz nju i da je postala lek protiv čira. Onda pažljivo odvojiš flašu od korenčeta, koje malo propereš i zarpaš. Rakiju piješ tri puta dnevno po 30 kapi, bez vode. Tako je glasio recept. Naravno ne znam nikoga ko ga je probao, ali verujem da bi radio. Jer kad neko uloži toliko truda i vere u svoje izlečenje, ne može da omane. Osim ako omane. Ako na primer ne dočekaš živ da se lekić napravi. Kako god bilo da bilo, ja verujem u mističnu moć drveća. Jedared sam sa planinarkama švrljala po Avali, gde nas je voditeljka šetnje terala da grlimo drveće. Bilo mi to pomalo blesavo, pa sam nešto prokomentarisala ne baš preglasno ali plemenita planinarka se izdrala na mene: - Jeste li vi došli da vidite šumu ili da dobacujete ovde?! - Ne, drugarice, ja sam došla da šuma vidi mene!... Ok, priznajem da je moj odnos prema prirodi donekle ambivalentan... Kao i prirodin prema meni!