“OBJASNITE MI KAKO TO VAMA NE
TREBA
Rajko Grlić je našao originalnu i funkcionalnu formu u koju je lepo spakovao svoju memoarsku prozu. Knjigu je organizovao kao rečnik filmskih pojmova. Svaki pojam objašnjava ponekom pričom. Oslobodio se obaveze da ide hronološkim redom, i osvojio slobodu da piše onako i onoliko koliko o nekoj temi, pojmu, ima da kaže ili koliko želi. Ovo je odlično izrežirana knjiga! Kaže da postoji krilatica “Ko može snima filmove, ko ne može, taj predaje, a ko ne može ni to - piše kritike.” Grlić je snimio sedam odličnih dugometražnih filmova pre “domovinskog rata” kad je postao nepoželjan u Hrvatskoj kao Židov i četnik a pozvan je da predaje u USA, i to je prihvatio. S obzirom da je 10 godina bio “pod ledom” da su mu filmovi bili izbačeni čak i iz istorije hrvatskog filma jer su u njima igrali i srpski glumci ovde je vrlo detaljno “prebrojao svoja krvna zrnca” i objasnio koliko procenata je Jevrein, Sefard koliko Srbin, Hrvat i zaboravih šta sve još… Mada je on knjigu nazvao Neispričane priče, zovem je memoarskom prozom zato što su to priče iz njegovog života, ili života njegovih predaka, rođaka i prijatelja, a ima i onih koje su mu ispričane, ali ih je on prepričao. Nekad su to samo crtice, ili anegdote a mnoge su pravi sinopsisi za neki još ne realizovani film. Ima, naravno i priča o njegovim čuvenim filmovima i načinu na koji su nastajali. Npr o gospođi Ruži koja mu je ponudila svoj “dnevnik” što se sastojao od jednog lista pakpapira sa njenim zapisom o poratnoj ljubavi balerine i udbaša. Rajko je sa saradnicima dugo razvijao priču, pravio nekoliko “ruku” scenarija gde su dijaloge i događaje izmislili i dopisali, ali je iz poštovanja na špici filma Samo jednom se ljubi, pisalo “Prema priči gospođe Ruže…“ Ona je bila zadovoljna. Davala je intervjue, kao da je to zbilja njen život, a na kraju je jednoj izdavačkoj kući ponudila čak i svoj roman, koji je, od reči do reči bio prepisani film. Možda je stvarno verovala da je to bio njen doživljaj, ali roman nije objavljen pošto je izdavač shvatio o čemu se radi. Zanimljiva je i priča o Špancu, učesniku Kubanske revolucije, koji je posle raskida Kastra i Če Gevare pošao sa Čeom u Kolumbiju da dignu novu revoluciju, pa odustao i vratio se u Evropu. Žena ga je razumela ali je otišla i poginula sa Čeovom grupom. Kaže Španac da je to bila cia akcija. Da je cia ubila Čea, a ne Kastrova potera, kao što je išla fama. Verujem u to, jer cia uz svaku svoju “akciju” planira i famu kojom muti vodu. Barem u filmovima. A i ovo je priča o nesnimljenom filmu. Na više mesta, u najrazličitijim vremenima i pričama, pominje razne H-S sukobe, kroz čitav XX vek, Od “sukoba između Srba i Hrvata 1902. godine kada su Hrvati, (u nekoj vrsti kristalne noći) porazbijali sve srpske radnje, kako piše naša sve proustaškija Wikipedija”. U tom ludilu stradala je i ladanjska vila starijih Grlića. To je, znači bilo mnogo starije nego što su nas učili. Ne valja manipulisanje istorijom, ali ne valja ni prećutkivanje. Prećutan i veliki deo ustaškog terora od 1941 do 1944. Ustaške su žrtve nazivane“žrtvama fašizma” pa se moglo pomisliti da su Nemačke ili Talijanske. 1971. je tzv Maspok, koji uopšte nije bio tako masovan kao što se zove, proglašen studentskom pobunom, mada je bio nacionalistički. I separatistički. Tada mu je, kaže, znameniti hrvatski kritičar (po kome se sad zove kritičarska nagrada) rekao: “Rajko, Vi govorite krasnu zagrebačku kajkavicu, kaj će vama taj manifest sa Srbima?” Piše takođe kako je 1991. sa grupom intelektualaca, raznih nacija, bio kod Tuđmana da ga pokušaju nagovoriti na pregovore sa Srbima u Kninu i izbegavanje rata, ali Franjo se uporno ponašao kao da su oni srpska delegacija, (premda mu je tri puta Grlić objasnio da to nije tačno). Bilo je jasno i očigledno da za Tuđman hoće rat. Isto kao što je Bregović pričao na tv da su u Bosni umetnici i intelektualci od Sidrana, preko glumaca do rokera, svi koji su ikad išta dobro tamo stvorili, osnovali su reformističku stranku, da bi sprečili rat, pa nisu osvojili ni 5% glasova. Slažem se sa Grlićem “rat je bio pripremljen”! Posle pobede i “danke Dojčland” Tuđman je pozvao najveće hrvatske slikare da ga slikaju na Brionima! Susret je organizovao slikar koji je na sličan način slikao Tita. Na više mesta pominje se antisrpska mržnja u Hrvata, ali kulminira kod nekog lika koji tvrdi kako je istina da su ustaše počinile silna zverstva u WW2 ali da su i među njima, tj među ustašama, najgori bili Srbi! Ne bi me iznenadilo kad bi uskoro neko otkrio da je i Hitler zapravo bio maskirani Srbin koji je zaveo naivne i nevine Nemce da napadnu zle Ruse i izginu tamo ko budale i smrznu se kao govna… itd. Inače nisam znala (znam da ništa ne znam ali uvek se iznenadim!) da je JNA imala dosta dezertera koji su npr. u Zagorju živeli po šumama gde ih je narod hranio kao “zeleni kadar”. Vojna policija obično ih ne bi našle sve do jeseni, dok ne opadne lišće i njihove kućice u krošnjama postanu vidljive. Filmično! Paola Mađelija (“katolik i komunist”, kaže) je upoznao u pisoaru restorana KPZ. “Pišamo i razgovaramo” kaže. Blago muškarcima! Samo usput, jako kratko Rajko pominje da mu je majka, (koja je u ratu bila partizanka, a posle funkcionerka) posle IB robijala 3 godine na Golom otoku. Znala sam da je tamo bilo i žena, možda 10 puta manje nego muškaraca (kao i u drugim zatvorima) ali nikad nisam čula nikoga ko je poznavao neku ženu koja je tamo robijala. Trogodišnji Rajko živeo je u jednoj sobi sa bakom Gugom i ocem, koji je utovarivao ugalj na kolodvoru jer je ostao bez posla. Piše o tome začudo bez ogorčenja i bez detalja… Ne znam zašto mi je baš ovim povodom pala na pamet jeretička misao o Golom otoku, koji jeste najcrnja mrlja u istoriji Jugoslavije. Kolikogod da je to strašno i sramno, ipak nas je taj grozni otok spasio od Staljinizma… ili mi se čini? Da nije bilo raskida sa Staljinom i rezolucije IB Jugoslavija bi kao i druge zemlje tog “istočnog bloka” ostala u realsocijalizmu. Bila bi kao i drugi neka vrsta kolonije SSSR-a. Zapravo su Golootočki robijaši platili cenu naše slobode od Staljinizma. Činjenica je da su nestašice, sivilo i prazne radnje u realsocijalizmu (koje sam ja videla) isto toliko jezive kao i ove prekrcane kičerskom manijakalno-potrošačkom robom koje imamo danas (a koju većina ne može da kupi). Fakat je da smo mi u Jugovini živeli mirnije i bolje od Istoka, ali i bezbednije i dostojanstvenije od Zapadnjaka. Radili smo neuporedivo manje a radnici su bili zaštićeni kao beli medvedi. Divna je priča o češkom slikaru koji se zaljubio u učiteljevu ženu te pobegao sa njom. Slikar je za njima poslao osvetnike, pa su pobegli u Crnu goru gde je on postao dvorski slikar Knjaza Nikole. Sahranilo ga je 100 kićenih crnogorskih gardista u Pragu, kao junaka, sve sa plotunima. Ima puno melodramatičnih priča o nepoželjnim ljubavima, gde se vidi Grlićeva sklonost ka melodrami, koja je uostalom vidljiva i u njegovim filmovima. Ja ne volim melodramu, ali Grlić je napravi sa nekom toplom ironijskom distancom pa ne bude ni kičasta ni slinava. Takve su mu i priče. Ima ih više o bežanjima. Rumun koji preplovljava Dunav jašući na plinskoj boci, što je vrlo opasno jer je boca otvorena da bi plin potiskivao “plovilo”. Velika grupa čeških studenata koji su išli organizovano “putevima Lenjina” pa su na prvoj stanici u Helsinkiju svi noću nestali iz hotela a na parkingu ostavili 5 praznih autobusa. Američki crnac, vojnik koji je, mada oženjen Čehinjom vraćen kući a ženu nije smeo povesti, uđe u Meksičku KP (gde usput zbilja postane komunista) i preko pola sveta jedva stigne do svoje ljubljene u Češku. Tamo zatiče već veliku antikomunističku ćerku… Nasuprot njima dalmatinski dečak koga su, kao muzikalnog, odveli na Carski dvor u Beč, gde je postao muzički rob i nikako nije mogao pobeći kući. Nego ga je Meksimilijan sa svojom pratnjom odveo na svoj novi dvor u Meksiko gde je zamalo poginuo… itd. Vrlo duhovito piše i o životu u Americi, gde mu je ponuđeno USA državljanstvo, pa je posle 5 godina jurio papire... Neću da vas nagovaram, jer se nadam da sam vas već nagovorila da pročitate ovu knjigu. |