<<

 

MALO PREVIŠE NORMALAN

 

 

 

Haruki Murakami
MUŠKARCI BEZ ŽENE (7 priča)
(odličan) prevod Nataša Tomić
izdavač Geopoetika, 2016.
II izdanje, tiraž - ne piše
 

Prvi bliski susret sa japanskom pripovetkom imala sam oko 1974. (Joj!) u knjizi R. Akutagave U čestaru, po kojoj je A. Kurosava napravio kultni film Rašomon. Ključna priča je U čestaru, a Rašomon se zvao hram ispred koga na početku filma, sedi i češe se sjajni Toširo Mifune. Kraj njega prolazi čovek što na konju vodi ženu, pod velom. I ništa ne bi bilo, da nije pirnuo vetrić te se veo pomakao, pa je Toširo (tj. lik koga je igrao, kome ne patim ime) video ženinu lepotu, ubio muža, ženu silovao i... ostalo je istorija filma. Još imam knjigu, koju mi je iz neke biblioteke ukrao tadašnji dilber. Nije inače mogla da se nabavi i to je faktički bio viteški čin s njegove strane. Po njoj smo igrali ispit iz glume na drugoj godini režije. Beše to tako veselo, da mi je preselo, jer smo u trećem semestru savladali materiju iz režije za celu drugu godinu, pa nam je prof. Belović smislio ispit iz glume, po eto toj knjizi. Gde sam ja, verovali ili ne, igrala silovanu Japanku i njenu tužnu majku. Drama je u tome što svaki od 5 ili 6 učesnika i svedoka, uključujući i pokojnike koji se javljaju preko medijuma, svedoči o viđenju događaja i - svi se razlikuju. Po tome se i danas za oprečna tumačenja istoga događaja kaže da su - rašomonska. Igrali smo u Pozorištu Boško Buha, pred punom salom. Pamtim, kako su mi tešku crnu periku zakucali na glavu nečim što je ličilo na eksere sa dva vrha. Zavezali su me u belu ludačku košulju (to je bila moja ideja da se valjam po podu i sakrijem oba metra svoje visine i po tone težine, što nemaju ni jedna i po Japanka). Posle sam kao ožalošćena majka, morala još i da plačem, što je bilo teže od vašljive ludačke košulje. Belka je rekao da moramo proći kroz glumački proces, e da bismo razumeli glumce. Zato nikad nisam tražila da se glumici zakuca u glavu prašnjava crna perika od koje svrbe i tabani. Zapravo smo poslužili kao priprema za nešto drugo...

Posle nekog vremena sve to, što smo nas četvero igrali u znoju treme, igrala je sasvim sama, čuvena glumica Maja Dimitrijević, profesorova žena, kao jednu od svojih 19 monodrama. Danas se po njoj zove Zlatna kolajna na Festivalu monodrame i svi misle da ih je ona jako volela. Samo je Branko Pleša na komemoraciji govorio da je morala igrati te monodrame jer joj nisu davali ništa drugo da igra u matičnoj kući JDP, odkad je kuća pretvorena u „teatar za dečake“. Dečački sponzor sedeo je iza njega. Vratimo se u Japan!

Posle Akutagave čitala sam još nešto i zaboravila, a posle Kurosave sam gledala još dosta, sa manje zadovoljstva... sve dok se nije pojavio H. Murakami. Mislim dok se nije pojavio u mom životu, u svome se pojavio čak dve godine pre mene a u svetskoj književnosti par godina pre nego kod nas. Pročitala sam 8 njegovih knjiga i nisam još uspela da otkrijem čime mi drži pažnju taj pisac koji sažima sve japansko što sam ikad pročitala i videla, stilom kafkijansko-prustovskim koji me ne oduševljava. A ipak mi se sviđa!

Murakami se ne bavi socijalnom pravdom, ni ljudskim pravima, njega zanimaju najdublje intime usamljenih ljudi. Toliko usamljenih da će platiti čak i partnera za skvoš, npr. Njegovi su likovi staloženi, obazrivi, ljubazni, pristojni, vaspitani, fini uzdržani, ozbiljni, prijatni, uljudni... itd. sve ono što mi Balkanci nismo i što nam je, bez opravdanog razloga - začuđujuće. Ljudi koji znaju svoje mesto i neće se vezati za lepoticu iz „više lige“. Ljudi višeg srednjeg staleža, bez ikakvih egzistencijalnih problema u uređenoj zemlji gde se može solidno i mirno živeti od glume ili od pisanja, a čak vrlo lepo i konforno od estetske hirurgije (ok, to može i kod nas, ali od glume i pisanja, hej!?). Istovremeno se sasvim neobični i „previše normalni“.

Na prvi pogled čini se da Murakami uglavnom piše o tome: Gde je problem ako problema uopšte nema?

Osim balansiranja između erosa i tanatosa, mistike i fantastike, između muzike i tišine, jave i sna, između sna i košmara Murakami koristi i sasvim jednostavne metode držanja pažnje. Kad u priči Šeherezada, stavi reč „kuća“ pod navodnike čitalac se uporno trudi da otkrije šta je to kad nije kuća, a glavni lik tu živi, zatvoren i usluživan svim potrepštinama, od hrane do filmova, uključujući i sex. Da li je on tu u kućnom pritvoru? Možda je to neki azil? Ili sklonište za zaštićenog svedoka? Prilično drsko, pisac nam to neće ni otkriti do kraja (koga čak i nema, samo nam je obećan). Znam osobu koja je čitala ponovo iz početka, misleći da joj je nešto promaklo. Meni je dosta što me „prevario“ prvi put. On zapravo ostavlja dosta čitaočevoj mašti.

U priči Samostalni organ govori o uspešnom, estetskom hirurgu, velikom hedonisti i neženji koji u svakom trenutku ima po par zanimljivih (naravno tuđih) žena na raspolaganju u čemu beskrajno uživa, sve dok u 59. godini ne naiđe na jednu mladu i skroz običnu u koju se, začudo, zaljubi, a ona ostavlja muža i dete - radi trećeg, mlađeg muškarca. Nekako u to vreme hirurg je video i užasne priče o Aušvicu, gde su ljudi, mnogo pre gubitka života, gubili svoj identitet. Da li u strahu od gubitka identiteta i pretvaranja u nikoga, ili zbog prvog „ljubavnog poraza“ posvećeni Epikurejac, se ubija sasvim stoički - gladovanjem. Kao Gogolj. Ili umire od anoreksije, što bi se danas reklo, ali to je bolest mladih devojaka, a ne sredovečnih hirurga...

Jedna od najbizarnijih je priča Kino, što je ime glavnog lika (a nije hrvatski bioskop). Kao i mnogo bizarnog, počinje najbanalnije Kino se rano vraća sa službenog puta, zatiče svoju ženu i svog kolegu, na gomili u svom krevetu. Ostavlja ženu i posao, otvara kafić u kućici koju mu je iznajmila tetka i sasvim mirno preboli gubitak žene posla i druga. Prva žena s kojom spava, posle razvoda, je stalna gošća što u kafić svraća sa svojim muškarcen, pre ili posle seksa. Jednom dolazi sama i pokazuje mu mnogobrojne ožiljke na svom telu od gašenja cigareta. Mazohistkinja i egzibicionistkinja. Posle toga opet dolazi sa svojim dasom i pravi se kao da ništa nije bilo. Zanimljivo je da niko od njih dvoje ne puši! Onda iz kafića nestaje mačka, pa se u bašti pod raskošnom vrbom pojavljuje sve više zmija a posle... Posle ćete još da čitate... i da se iznenađujete.

Kad se probudite noću, a ne možete da zaspite, mnogo je bolje imati pored uzglavlja knjigu, nego daljinac. Jer ako uključite tv tamo će nekog da komadaju rafalima američki mirotvorci, ili će neki Džek Trbosek daviti neki krhki seksualni resurs, il' će već neko nekog silno da siluje. Možda će dugo, buljavo i bez glasa sliniti neka Indijka, a da joj se ne razmaže masna šminka ili će pak neki Turčin hrabro i uz dramatičnu muziku, odseći glavu vezanom čoveku. Ili ćete, ne daj Bože, pfuj!, ugaziti u same „najvažnije“Vesti sve sa Vladom ili gej paradom. Bolesno su velike šanse da naletite na reklame u kojima baba-doktorka sa krvavim ustima nešto priča (nadam se da ste bar ton isključili!) dok iz mobilne klonje iza nje, izlazi lik, zagrli je ne opravši ruke i napravi „selfi“. Šta god da oni reklamiraju - vi ćete se osetiti ludim!  Znači, bolje je imati knjigu pri ruci, ali verujte, nije baš najbolje da ona bude  Murakamijeva.

Jedne noći, baš sam tonula u san kad je nešto udarilo u prozorski sims tik pored mog levog uveta. Ne znam je li normalno to što duplo bolje čujem pred san, nego na javi, mada i inače čujem odlično!? Pokušala sam ponovo da zakuntam, ali nisam uspela, pa reko' daću Harukiju šansu da me uspava.

Uzmem da pročitam priču Zaljubljeni Samsa, valjda nije strašna kad je lik zaljubljen?! To je priča o čoveku koji se probudio nepomičan i gladan u tuđem i golom telu, na prljavom madracu u praznoj sobi nepoznate kuće... Shvatio je da se zove Gregori Samsa i da mora naučiti da hoda i sve ostalo. Pročitala sam kako je razmrdao zglobove, jedva se spustio u prizemlje, tamo našao sto sa serviranom hranom za 4 osobe i pojeo sve prstima, pa je našao neke papuče i penjoar da pokrije golotinju, kad mu se na ulaznim vratima pojavila grbava bravarka, koja je došla da popravi neku bravu, a on ne zna koju... Ona je došla umesto braće ili oca koji nisu smeli izaći na ulicu od tenkova što su preplavili Prag. Pošto se ona, skidajući bravu stalno migolji i krivi, njemu se pod penjoarom digne, ali on ne uopšte zna šta to znači, dok ga drska bravarka napada kako želi da je kresne zguza jer je grbava...

Samsa se jadan nevino izvinjava...- a ja najzad zaspah! Ali tek što sam shvatila da spavam neko me hvata za nos (kao da sam udata i da sam hrkala) probudi me gad i nestade. Nađem se u anoreksičnom telu bez sisa i materice, okružena sa šestero raznobojne dečice koja nerazumljivo pište na nesrpskim jezicima. Nalazimo se u divnom luksuznom privatnom atomskom skloništu a sa svih ekrana i pametnih telefona leleču nasmejane voditeljke CNN i BBC o smaku sveta i o tome kako po celoj Americi zli i dopingovani ruski crnci, drogirani Meksikanci i pijani Indijanci, pljačkaju i ubijaju bogate belce, ni krive ni dužne. Pogledam se u ogledalo, i vidim na svom prekrasnom belom licu, ogromna drombuljava crnačka usta i srušim se u nesvest. Mrakčina!

Pa... Neko me malim, strašno malim i mekim dlanićem, sa ogromnim noktima šamarucka po obrazu i nežno me budi. To mi moja Bela, persijska mačkica, pravo u nos objašnjava da je baš pojela neki krasno smrdljiv mačiji specijalitet i da moram sada, odmah sada, očistiti njena govanca iz posipa inače će usmrdeti celo kupatilo. Znači da sam budna i čekaju me brabonjci!

„Što je babi milo, to joj se i snilo!“ veli izreka jednog mudrog a ludog malog naroda sa Balkana. Dakle, ne držite Murakamija kod kreveta. Možda Zmajeve pesme za decu?

Kad sam se tek popodne dosetila da pogledam šta je ono palo na sims i napravilo mi košmar, otvorim prozor, kad tamo, komšinica odozgo bacila zgužvan omot i pun kurton, sa 20 miliona srećno nezačetih embriona!

Da li da joj kupim kantu za Novu godinu il' da joj nađem sterilnog ili barem impotentnog dasu? Sram je bilo! Ima bar 40 godina manje od mene. Jel' to peristojno, biti toliko mlad!

Vraćam se Harukiju.

Zapadna, bela „evroatlanska“ civilizacija strašno voli da ima epigone jer su im oni jedini, mada labav, dokaz da su navodno najbolji. Možda jeste dokaz da su pobedili u ratovima, ali da su najbolji, nije. No, pošto živimo u svetu gde „nije važno kakav si, nego šta Amerika misli o tebi“ (ovo je, vele, rekao matori Kenedi mladom Džonu podržavajući ga u njegovoj političkoj karijeri, čiji je vrhunac bio kad je - poginuo u atentatu. Kulminacija?)

Ako pogledamo malo bolje „globalizacija“ je zapravo westernizacija planete čiji je Murakami, izgleda, pobornik pa mislim da je to, a ne njegov neosporan kvalitet, zapravo temelj njegove uspešne karijere. Njegovom liku se diže đokica čak i na blagi zapadni vetrić (u poslednjoj, naslovnoj priči)... U tom smislu, verujem da je viđen za Nobelovu nagradu, čim to moćnicima zatreba. U isto vreme mogu se kladiti u pola penzije da Prilepin nije viđen za istu, mada je takođe miljenik, ali ne kao epigon, nego kao dežurni pljuvač po ruskom, to znači lošijem društvu. Za šta bi trebali jači dokazi!

Ipak, Murakami mi je ispao odličan lek protiv Prilepina, koji mi se prilepio. Proveriću zašto tako mislim, a sada ću objasniti zašto kažem da je Murakami protiv koga nemam ništa, čak mi se sviđa, ali zašto mi se čini da je promoter westernizacije. Ili, blaže rečeno mundijalista?

          Dve od sedam priča u ovoj knjizi imaju engleski naslov, Drive my car i Yesterday.  U svim njegovim romanima i pričama mnogi slušaju i jako vole zapadnjačku muziku, igraju zapadne igre (tenis, skvoš itd) piju njihova pića (kokakolu, viski, kjanti itd) čitaju njihove pisce (Selindžer, eh!), čak se i ova zbirka zove po Hemingvejevoj Muškarci bez žena. Kao što se romančina 1Q84 zove po starom Orvelovom romančiću 1984. Dakle, pisac Haruki vrlo lepo „koegzistira i korespondira“ (d'izvinete na izrazima), sa vladajućom belom rasom i njenom „kulturom“, čime posredno priznaje da je u redu što ista ta civilizacija, njegovu rođenu, japansku, veselo uništava 75 godina od WW2 i atomskih bombi... Tvrdeći da je to humanost.

Ne kažem da je HM japanski Solženjicin... a Pasternak?

Što bi rek'o Duško Kovačević: „Ili si njihov, makar i ne znao da jesi, ili nisi, pa te nigde nema.“ (iz Profesionalca)