MOŽE I BEZ SEKSA
Din Barnet
KAD MOZAK PRAVI GLUPOSTI Din Barnet je neurolog na Institutu za medicinsku psihologiju i kliničku neurologiju, na Kardifskom univerzitetu. - piše u kratkoj informaciji O autorki na 347. strani. Mada je, po knjizi sudeći, Din zapravo autor, tj da izvinete muško. Možda korektorka knjige isto ima “idiot brain” kao i svi mi, ali u tom slučaju morala bi Laguna imati korektora za korektore. A ne korektora i lektora u istoj osobi, jer kao što je poznato niko ne vidi svoje greške! Pogotovo u tekstu. Knjigu je pisao stručnjak, mogla bi biti i udžbenik, a ipak je pisana (većinom) popularno i ponekad duhovito možda zato što je Din i stand-up komičar. Čita se relativno lako i zanimljiva je, ali isto tako ponekad može da posluži i kao uspavanka. Što dalje, to češće. Naj interesantnije je koliko se razlikuju stare psihološke i psihijatrijske doktrine, gde je sve bilo neka posledica odrastanja, vaspitanja a najviše trauma iz detinjstva. Čak i iz prenatalne faze. U našoj mladosti smatralo se ako se npr u 45-oj godini osećaš jadno i usrano, to je sigurno zato što te mati nije dovoljno često prala kad si bio beba. Kriva je uvek bila majka jer koga je još prao tata, a ipak nije fer da se optuži baba ili časna sestra. Frojd je tvrdio da je koren svih problema seksualne prirode, što bi rekao narod u nedojebanosti, božeprosti. Her Frojd je očito voleo da ćaska o seksu što bi se danas moglo izanalizirati pa dobiti čak i neku dijagnozicu sličnu “audio-voajerizmu” jel?! Posle njega i Junga su se pojavile razne škole psihoanalize i psihijatrije, koje su sve odreda bunarile i čeprkale po davnoj prošlosti pacijenta, tražeći u njegovim najranijim sećanjima koren bolesti. Ako je neko ostao siroče sa 5 godina, i sa 65 je još uvek bio smatran siročetom. Polako se emancipovala i neurologija, koja se svojevremeno bavila čak i lobotomijom u svrhu lečenja histerije. Nakon 150 000 takvih operacija u USA je ipak zabranjena jer su operisane žene postajale bezvoljni zombiji. Do raznih saznanja neurologija je došla slučajno. Npr. jednom pacijentu je operisan mozak zbog bolova i čestih napada epilepsije, pa je naknadno otkriveno da mu je odstranjena i kompletna kratkoročna memorija. Slučajno, ili u zloglasnim eksperimentima, neurologija je izgleda u poslednje vreme napredovala brže i više od psihijatrije. Nasuprot analitičarima, Barnet ovde pominje seks samo u par rečenica tipa “može i bez seksa”. Za njega je najvažniji nagon da produžimo svoje gene, a ne seks. On piše da se sećanja, strahovi, fobije, čak i košmari mogu pacijentu “ugraditi” naknadno i mučiti ga doživotno. Pominje gospođu koja je došla kod psihoanalitičara sa nekim smešnim problemima a nakon dugog lečenja ( i kamare para) izašla sa košmarima o nekoj satanističkoj sekti sa kojima je kasapila ljude. Sećala se doživljaja koje nije doživela! Kaže Den da je u sudskom procesu protiv svoga vajnoga psihanalitičara dobila odštetu u milionima dolara. Ne kaže da li su košmari ikad prošli. Sve se dogodilo u USA, naravno. Inače, dosta često pominje neka “zloglasna istraživanja” koja jesu dovela do nekih saznanja, ali su bila surova. A sve to u univerzitetskim i bolničkim uslovima. Da li sad više ne treba da se čudimo jezivim eksperimentima po nacističkim logorima? Ne ponovilo se! Uglavnom neurolozi, stručnjaci za mozak, poput Barneta danas smatraju da ljudskim ponašanjem, karakterom, zdravljem, mišljenjem, ličnošću, osećanjima itd.itd. upravljaju određeni delovi mozga uz pomoć neurona i ostalih… fizičkih čestica, te hormona, kao hemiskih supstanci. Nema li baš ništa duhovno u nama? Istina, u nekima zbilja nema! Naširoko piše o “društvenom mozgu” koji zauzima velike delove moždane površine i služi uspostavljanju međuljudskih odnosa, koji su navodno svima jako važni, ali se preko istog tog društvenog mozga na ljude vrši pritisak i uticaj koji dovodi do povodljivosti, poslušnosti i depersonalizacije. Piše i o deindividualizaciji do koje dovode masovna okupljanja. Ne bih se zaklela da baš kaže idiotizacija, ali ja sam tako shvatila. Možda zato što sam gledala rođenim očima? Ne znam da li treba da se zabrinem što ja izgleda taj društveni mozak skoro da i nemam? Vrlo lepo objašnjava mehanizam stresa kome smo previše izloženi u savremenom svetu a čija akumulacija pravi mozgu silne probleme, od čega nastaju manifestacije raznih duševnih bolesti. Odavno se pitam i tražim odgovor a najzad sam u ovoj knjizi našla i shvatila šta je zapravo slom živaca. Po Barnetu, a meni je to sasvim uverljivo, slom živaca je neka vrsta “moždanog osigurača”. Pod prevelikim, neizdržljivim pritiskom (stresa, tragedije, straha, opasnosti, napetosti ili šta koga već snađe) mozak se sam isključi radi prevencije veće štete koju bi mu takav doživjaj mogao naneti. To je dakle neka vrsta samoodbrane organizma, odnosno mozga. Naširoko i interesantno piše o fobijama, anksioznostima i depresijama, koje su po sadašnjim neuorološkim saznanjima sve odreda posledica nekih znanih, ali još češće neznanih, grešaka u mozgu ili njegovom funkcionisanju, a stolećima su smatane pukim kukavičlukom, razmaženošću, nezahvalnošću ili lenjošću. Lepo je što neurologija danas, svim tim teškim stanjima odobrava status bolesti, ali bi bilo još lepše kad bi umela da ih leči. Barnet kaže da, uprkos svim saznanjima, ne treba očekivati da se ove bolesti mogu lečiti kao grip ili dečije boginje. Ja bih ga podsetila da se grip, pa čak ni dečije boginje takođe ne leče, nego im se samo ublažavaju simptomi i podiže (ako može) prirodni imunitet organizma, koji posle obavi ili ne obavi izlečenje. Ili boljka prođe, ili prođe život. Objašnjava i zašto gluplji ali samouvereniji ljudi pobeđuju u javnim diskusijama, što sam videla i sama te prestala da ih gledam. Začudilo me je da on monogamu bračnu vezu smatra produktom evolucije, mada je činjenica to što kaže da parovi u društvu imaju viši status od rasparenih. Ali ako je monogamija produkt evolucije, znači li to da su poligami ljudi npr muslimani, na nižem stepenu evolucije? Ne bi se oni sa ovim složili, sigurno! Osim toga bojim se da je i u zapadnom svetu monogamija najčešće laž. Istina ima i vrlo srećnih dugovečnih monogamih parova, ali procentualno malo. Odnosno najčešće muškarci ipak nisu sasvim monogami, uprkos evoluciji. Možda nisu evoluirali? Vama će se možda više dopasti neka druga mesta, zavisi… Ako vas zanima kako radi mozak bolje je pročitati ovu knjigu nego neku suvoparnu. Barnet piše čitko, ljupko i pitko. No, on ipak nije pisac nego neurolog, pa ne očekujte da vam drži pažnju onako vešto kako to čine pisci-umetnici. Ipak možete mnogo toga saznati ili naučiti, što će vam pomoći da bolje razumete sebe i druge, i da možda postanete tolerantniji. |