„BOG SLUŠA SAMO ENGLESKI“
Bil Brajson Beograd, 2018. tiraž: 2000 prevod: Goran Skrobonja
Prethodnu Brajsonovu knjigu Putovanje u Mali Dribling, gde piše o proputovanju Britanijom 20 godina nakon prvog putovanja, a u kojoj je takođe bilo zanimljivih delova, napustila sam jer su mi dosadila mnogobrojna imena. Svega: ljudi, ulica gradova, krajeva, kraljeva, zamaka, kuća, crkava, fabrika, brendova. Kad bi se iz nje izbacila sva ta imena (što naravno ne bi valjalo) ne verujem da bi ostalo pola knjige. Odustala sam oko 200-te strane, ali priznajem da Brajson ume na svakom mestu nanjušiti nešto jako atraktivno. Tako je negde našao kuću u kojoj je bio ilegalni bordel za pedere i pedofile u koji je dolazio i izvesni prestolonaslednik, koji je inače bio viđen i za Džeka Trboseka, ali ga je fina kraljevska porodica „izkontrolisala“. Dečak, koji je tamo „radio“ je, naravno, uhapšen. Prešla sam na ovu knjigu, gde su me sačekala - mnogobrojna opet suvišna imena, ali sam bar shvatila zašto su tu. Naišla sam na jednu stranu posvećenu idiotskim imenima davno zaboravljenih knjiga, njihovih još zaboravljenijih autora, čak i besmislena imena likova, koje je Bil čitao u pubertetu. Shvatim da se on, kao novinar, bavi faktima i podacima, a ne fikcijom, radnjom, zapletom... Ne oslanja se na maštu pa ne može imati samo oca sa sina koji su svi zajubljeni u istu damu ... Bil je u suštini novinar. On piše putopise za u knjigu. Književnik jeste, ali nije romanopisac. Ovu je autobiografsku prozu tačno okarakterisao kao „putovanje kroz moje detinjstvo“. Ipak je neka imena mogao zaobići! Mene je privukla činjenica da govori o „bebibum generaciji“ posle Drugog svetskog rata, kojoj pripadamo oboje sa još nekoliko stotina miliona ljudi na planeti. Samo u USA se između 1946 i 1964. godine rodilo skoro 75 miliona ljudi „... a onda su sve te plodne materice odjednom presahle...“ Zanimalo me je kako su rasli moji vršnjaci u najbogatijoj zemlji na svetu, gde nije bilo rata, ne-ekspoldiranih mina, ni ruševina. Živeli su mnogo bogatije, što sam pretpostavila, ali izgleda nisu živeli puno lepše. Amerikanac je od četrdesetih godina jeo celih 50% više nego Evropljanin, što se i danas vidi. Ostalih „potrošnih dobara“ je trošio još više. U narednih 10 godina potrošnja je porasla za 50 puta! Oko 1960. prosečan Amerikanac je mogao solidno da živi ako bi radio samo tri dana nedeljno, ili 4 sata dnevno, ali oni su odlučili da rade puno radno vreme čak i prekovremeno, samo da bi trošili što više! Meni to govori o pohlepi, nedostatku mašte i duše! Što ih je kroz megalomaniju odvelo do potrošačke „metastaze“. Npr: „...mnogo govori to što je parkiralište kod Diznilenda, na 100 jutara, bilo veće od samog parka, koji je pokrivao 60 jutara. Tamo je moglo da stane 12 175 automobila - slučajno, tačno onoliko koliko je STABALA POMORANDŽI BILO POVAĐENO ZA VREME IZGRADNJE!“ Dalje piše da je država USA posle WW2 uložila budžetske pare u razvoj privatne industrije automobila, a samo 1% od toga u razvoj državnog javnog saobraćaja. Do Diznilenda se, 1951. moglo doći samo sopstvenim kolima. Na taj način je Diznijeva kompanija izbegla da mu se tamo muva sirotinja, a bogatiji su mogli da plate skupi ulaz i zabavu. I za srednju klasu bilo pitanje pestiža otići u Diznilend. Bil je sa roditeljima prešao 1600 + 1600 km da bi tamo uživali na vrteški sa šoljicama za kafu u kojima se sedi. USA jesu učestvovale u WW2, njihovi momci (iz nižih, sirotinjskih klasa) jesu ginuli, ali se rat nije vodio na njihovoj teritoriji, pa nisu stradavali ni civili, ni priroda, niti materijalna dobra. Ovde saznajemo da su po zakonu morali služiti vojsku svi koji ne završe srednju školu. Što je, veli Bil, bio njegov najjači motiv da je ipak završi. U ratove su, dakle, slali neposlušne, slabe đake, neprilagođene, neinteligentne, siromašne. Zanimljiv odabir! Neko je rekao da se u Jugoslaviji mnogo bolje živelo dok su bežali gangsteri i barabe, nego danas kad (iz istog regiona) beže lekari i inženjeri. Ima svake logike. Ameri imaju sistem kojim agresivne, nezadovoljne, jadne, glupe, siromašne momke drže po tuđim zemjama u vojnim bazama pa kod kuće imaju mir. Za vreme ratova 90-ih shvatila sam da je mnogo važnije GDE se ratuje nego KO ratuje. Zato što zemlja u kojoj se ratuje trpi neuporedivo teže posledice od zemlje koja je poslala ratnike nekuda... ona realno prosperira. Ogromna ratna industrija koja je cvetala u USA dovela je do bogaćenja države i viših klasa, pogotovo milijardera. Kao i tokom WW1 USA su se obogatile i tokom WW2. Još od 1939. svi su u Njujorku kupovali avione čak i fašisti (Dž. Štajner). A na vrhuncu antikomunističke paranoje USA su, preko Aljaske, ipak izvozile u SSSR na hiljade bombardera i drugih vojnih aviona (A. Makin). Zlim komunistima! Brajson veli da je i posle rata 90% američke pomoći zemljama postradalim u WW2 bilo u oružju! „Ne samo da smo hteli da mi budemo naoružani, hteli smo da svi budu naoružani!“ Američki antikomunizam je bio kao lov na veštice. Ljudi su hapšeni na svaku dojavu, depertovani i zatvarani, ali holivudski filmovi i danas pričaju o Staljinovim progonima, dok svoje uopšte ne pominju. Radi „slobode govora“ naravno. U Makartijevo vreme bilo je sasvim uobičajeno napasti i osuditi nekoga bez dokaza. Čak je i Volt Dizni učestvovao u takvoj hajci, tvrdeći pred komisijom Kongresa, da su njegovi radnici za vreme štrajka, pokušali da mu preotmu biznis i da Miki Mausa pretvore u komunistu! Nekako su se tokom istorije kod njih smenjivale razne masovne paranoje, od rasizma, preko antikomunizma i šovinizma... Rečenicu iz naslova, da Bog sluša samo engleski, smislio je neki kongresmen kao opravdanje za zabranu svih drugih jezika diljem USA 1916. godine. Bilo je čitavih gradova i sela u kojima se govorio francuski, nemački, španski, irski, italijanski... ali je njihova javna upotreba zabranjena. Zbog slobode i demokratije?! Polovinom 50-ih XX veka već se smatrao nepristojnim izraz 'crnčuge', pa je promenjen i naziv bombona bebe crnčuga u „bebe od sladića“. Faktička situacija se ipak nije previše promenila. Cit: „ MOBAJL, ALABAMA (AP) VRHOVNI SUD Alabame, juče je potvrdio smrtnu presudu crnom fizičkom radniku Džimiju Vočsonu 55, zbog toga što je prošle godine opljačkao gospođu Esteru Barker za 1,95 dolara i njenoj kući. Gđa Barker je belkinja. Iako se u Alabami pljačka kažnjava smrću, niko u toj državi nije bio kažnjen za pljačku sume manje od 5 dolara... Portparol nacionalnog udruženja za napredak obojenih nazvao je tu smrtnu presudu tužnom mrljom na licu nacije, ali je kazao kako nije u stanju da pomogne osuđenome zato što je udruženje zabranjeno u Alabami.“ De Mojn registar 23.8.1958.“ Istovremeno je neki kongresmen, veliki antikomunista i borac za „američki način života“ osuđen za proneveru više milona dolara iz budžeta Kongresa, koje je isplatio nepostojećim ljudima na 18 meseci zatvora! Kaznu je odležao akupa sa dvojicom službenika koji su osuđeni jer su odbili da svedoče protiv njega! Takva je eto pravna država. Crnci su dobili pravo glasa, ali su često nekažnjeno ubijani ako bi se samo približili glasačkom mestu. U tom sivom svetlu je apsolutno dirljiv Bilov opis prvog bliskog susreta sa crncima u srednjoj školi, gde su upisani u podjednakom broju 16 - godišnji belci i crnci. Nikad nisam pročitala takav opis fizičke superiornosti crnaca. Bil priča da su bili brži, jači, veći, izdržljiviji, spretniji itd. Tako da su nežni, mlitavi tinejdžeri bele rase zauvek oprostili od ideje da će se ikada više dokopati lopte. Ovo su prilike u kojima je rastao, ali je Bil našao dečiji ugao gledanja, zamišljajući da je on dete sa druge planete i da ima moć gromovida, tj. spaljivanja zloća samo pogledom. Dodatnu komiku našao je u dečijem preterivanju, neka baba imala je 1000 godina a samo 15 kg, od čega je pola bila šminka. Kad bi kolima krenula u samišku svi su bežali sa ulica u panici. Bilo je to veselo odrastanje u bezbednoj, bogatoj sredini, gde nije bilo rata, straha ni gladi, već vekovima i gde su najveću eksploziju ikada napravili njegovi prijatelji u želji da razlete brojne konfete. Urnebesno su smešni opisi tinejdžerske potrage za seksom. Bil je pune tri godine bezuspešno pokušavao da uđe u striptiz šator na poljoprivrednom sajmu, a kad je najzad ušao i kad je striptizeta zaljuljala golim sisama i zavrtela kićanke koje su joj visile na bradavicama „ ... ja sam pomislio da sam umro i da je to raj!“ Smešni su i opisi nepojamno besmislene industrijske hrane koja je nadirala u ogromne frižidere. Urnebesne su i priče o rođacima i profesorima, o šlampavoj i zaboravnoj ali ljubaznoj i veseloj majci koju su svi voleli. O ocu, bezbol novnaru i škrtici, koji je po kući išao gologuz. Strašne su činjenica o jezivim nuklearnim probama, sprženim ribarima oko Bikinija i o sistematskom širenju antisovjetske paranoje. Zbog opisa kako krupni kapital guta sitni, kako ruše teatre, bioskope, piljarnice, parfimerije, zanatlije... Kako korporativna liberalna pohlepa ždere i ubija duše gradova - ovu knjigu svakako bi trebali da pročitaju ljudi koji odlučuju o „napretku“ i izgradnji naših gradova... Jer nismo mi prvi koje tuda guraju. Tim putem su proterane već milijarde stanovnika ove nesrećne planete i svi su loše prošli samo zato da bi šačica alavaca još bolesnije profitirala. Na žalost oni ne čitaju nego nas i dalje vode putem napretka koji vodi u betonsku pustinju i sve masovniju sirotinju. |