Sinoć nam uletela muva u gajbu. Prvo su poludele mačke. Iz nevidljivog razloga počele su da jurcaju po sobama. Mislile smo da su se nekako posvađale, nekim mačijim svađama, kad je razlog proleteo između mog nosa i ekrana kompjutera. Prolete i nestade u mraku. Ne zuji, samo leti ko šašava. Valjda i nju uhvatila panika kad je ušla sa 38*C u skromnih 26*C. A mačke shodno lovačkom instiktu đipile, pa u lov. Popalismo sva svetla u nameri da je vidimo. Ćorak. Nađosmo i muvoklep. Koji je čekao na svom vekovnom ognjištu. Ona samo fijukne, pa nestane. Pogasimo sva svetla. Osim u kupatilu, da je tamo navučemo n abele pločice. C! Boga pitaj kako je ušla kad su svi prozori zatvoreni, a i da nisu, imaju mreže. Znači šmugnula pored nekoga ko je ulazio iz hodnika ili se vraćao sa terase. Uglavnom, u gajbi opsadno stanje, kao da je, ne daj bože ušao miš. I odjednom se setim kako smo kao deca bili hladnokrvni. Kod majke Sretenke (moje bake po mami) kao i kod svih Gabošana, bilo je dosta muva. U štali odavno nije bilo stanara interesantnih za muve. U svinjcu i kokošinjcu jeste bilo, ali su oni bili podaleko od avlije, čak iza kamare sa slamom i iza višnjika. U velikoj kući gde smo svi spavali nije bilo gamadi. Danju je bilo zatvoreno zbog hladovine, a tamo nije bilo ni hrane. Ali na kujnicu, gde se leti kuvalo i jelo, ofanzivno bi nadirale muve. (Zapravo muhe, jer Gaboš je u hrvatskom delu Srema.) Uprkos onim lepljivim trakama koje su visile na sve strane i sa kojih, ako se zalepe, nisu više mogle da odlete. Ipak su nekada pokretale čitavu ofanzivu na kuhinjski astal. U takvim slučajevima imali smo i mi, deca, ratnu taktiku. Razrađenu. Raščistili bismo sto od suvišnosti, a sredinu posuli sa malo kristalnog šećera. Svako od nas bi napunio vodom neko lavorče ili čanak i stavio uz desnicu ruku. Onda bismo sačekali da se muve spuste na šećer, pa bismo naglim pokretom desne šake, samo par milimetara iznad šećera - lovili muve. Fijukneš otvorenom šakom pa naglo zatvoriš kad uhvatiš muvu. Onda umočiš šaku u lavorče i otvoriš. Pa pogledaš ima li muva da pliva. Obično bude jedna, ali ja sam jednom uhvatila 3. Kad nam lov dosadi izbrojimo skoro podavljene muve po posudama i pobednik je onaj ko je nalovio najviše muva. Zatim odemo u kokošiju avliju, gde kokoši pozobaju umiruće muve...

Ispričam kćerki kako smo, eto bili snalažljivi, i od svega smo umeli da napravimo igru a ona me pogleda zabezeknuto i izjavi: Fuuuuj!