Želim da ispričam priču o njoj, a ne znam kako. Beše sestra moga dede Bogoljuba, maminog oca. On je do svoje 22. godine izgubio majku oca i brata, prvu ženu i dva tek rođena sina. Ostala mu samo sestra, Krista. Kratko je bila udata u komšiluk preko puta, ali se vratila kući. On se već bio drugi put oženio i izgubio još dva sinčića. Tek mu se treći primio. Zdravko, moj ujak. Kuća beše bogata, okućnica najveća u selu, voćnjaci rodni, zemlje i stoke puno, pa je još jedna vredna žena bila dobro došla. Trebalo je spremati hranu za toliku stoku, nadničare, porodicu i sluge.
Žene u Gabošu bijahu niske, ali Krista je bila još za glavu niža. Iz nekoga razloga njene noge nisu porasle kao ostalo telo, ali bila je spretna, brza, vredna, smerna, tiha i poslušna. Budisti veruju da fizički obeleženi ljudi imaju veliki karmički dug, što meni liči na hrišćansku priču o gresima predaka. Budisti misle da plaćaju svoje greške iz bivših života a hrišćani da plaćaju grehe svojih predaka. Svi su, od crkava, uvereni da su dužni.
1941. Baćo, tako su zvali dedu, je kao prvopozivac zarobljen i odveden u Austrijski logor. Osta kuća bez domaćina! 1943. pošto su u Vinkovcima obesili “zabranjen ulaz srbima, ciganima i psima” Zdravko je sa grupom gimnazijalaca, javno otišao u partizane, ne misleći na posledice, kao što mladi ne misle. Ustaše i domobrani nisu verovali kad je to obnarodovao na seoskom kirbaju, sa liciderske tezge. Smejali su se. Sutradan su došli u Ćirića kuću da vode moju mamu u logor, zbog bratovog odmetništva. Sakrila se iza bunara. Bilo joj je 13 godina i majka Seša je pošla sa njom u nadi da će je osloboditi kao maloletnu. Vodili su ih peške u Tenjski logor, pa u marvene vagone za Jasenovac. Neko je, kratko, napao voz, par momaka pobeže, a ostale odvezoše na sever Nemačke, na prinudni rad. Zabunom ili sudbinom, ne zna se.
Baba Krista osta sama da brine o kući i Zlati, najmlađoj bratanici od 9 godina. Vele da je bila hrabra, spretna i dovitljiva. Jednom je sakrila neke kurire u trap za krompire, pa je prosula okolo sirće da ih kerovi ne nanjuše, i zbilja ih nisu našli. U selu samo žene i deca. Neki muškarci odoše u partizane, a druge odvedoše u logore. To su dve najteže godine u Kristinom životu, ali nije roptala niti je ikad pričala o mukama. Kao da to nije njen život, nego statira u životima bliskih. Mnogo je volela Zlatu.
Srećom svi su se vratili iz rata, deda iz Austrije, Zdravko iz partizanije i majka Sretenka sa mojom Anđom iz Nemačke. Radost potraja kratko. Oduzeše im zemlju hraniteljku! Ostaviše 14 jutara za domaćinstvo, 6 Kristinog miraza i po 6 kćerima Anđi i Zlati. Zdravko se svog prava na zemlju bio odrekao zbog političke i partijske karijere. Mama je pričala da su im oteli preko 100 jutara. Ili hektara, ne znam više. A i ono što su ostavili morali su uskoro dati u zadrugu. Bogoljub je sve to izdržao. Tek 1953. kad su mu odveli konje i krave popeo se na tavan i više nije sišao. Majka Sretenka i baba Krista i to izduraše. “Duraj, duraj!”- kažu Panonci. To znači izdrži! Moja mama Anđelija se naljutila na oca što ju je ostavio, pa je sa sahrane otišla u kino i više nikada nije prespavala u roditeljskoj kući. Bilo mi je 2 godine, ali se Baće sećam u par “filmskih” kadrova. Leži na otomanu u kujnici, nas troje unučadi se pentramo po njemu. Hrani konje, a ja gvirim kroz vrata. Sećam se i avlije pune ljudi, neki u plavim odelima sa nekim velikim stvarima… Plačem, neko me drži visoko u rukama, da bih videla mamu, koja se od velikog trema jedva probija kroz gužvu prema nama. I mama plače.
Dugo mi niko nije verovao da se sećam, jer to nije moguće, a kad mi je mama, posle puno godina, ipak poverovala, rekla je da me držala baba Keka, kod kujnice, a da su oni ljudi u plavim uniformama bili “limena glazba” pozvana da svira na sprovodu, pošto popovi nisu bili poželjni. A ne bi ni došli jer crkva zabranjuje samoubistvo. Neki su žalili decu što su ostala bez oca, neki Sešu što je ostala udovica, a skoro niko nije ni pomislio kako je bilo Kristi, koja je izgubila poslednjeg brata. Ostala je da živi sa snajom i zvala ju je uvek tako – snaja. Ceo život provela je po avliji, kruneći kukuruze, hraneći perad i svađajući se sa kopcima koji su krali piliće. Po baščama pleveći korov ili okopavajući. I ispred najduže tarabe u selu, gde je čistila sokak dva puta dnevno, pošto prođu čuvari krava, pa svinjari, pa čobani sa ovcama. I jata gusaka, sa guščaricama (sa njima sam leti išla i ja). Čistila je kad prođu na ispašu i kad se vrate.
Mi klinci, smo je mnogo voleli, ali smo se ipak (prilično netaktično) uvek iza leđa merili, koliko smo je prerasli. Nije podnosila mleko, pa bi kad joj ponudiš karamelu uvek pitala: “Jel’ brez mlijeka?” Nekad bi joj podvalili mlečnu i ona bi odmah ispljunula u šaku, ne bi bacila na zemlju. Nego je nosila na đubre, gde se pod slamu bacala nepojedena hrana, pa bi se posle iznosila na njive kao gnojivo. Nije nam ništa zamerala. Kad bi me, stroga Sretenka, oterala u krevet bez večere, jer sam se tukla ili štogod slično, ubrzo bi se posle Seše, ušunjala baba Krista sa nekim kiflicama ili gužvarama.
Jedared ju je Zdravko odvezao kod sebe u goste. U Zagreb, na osmi kat nebodera. Kad su se ujutro svi rastrčali po poslovima i po školama, ona je spremila pasulj i stan, pa izašla da počisti pred vratima. Tako se mic po mic spuštala i očistila sve do prizemlja. Brzo su je vratili kući da ne bi očistila čitav Zagreb kad ostane sama, a ne zna da sedi i džabalebari.
Onda je jedne noći, u snu umrla i Seša, a Krista je ostala sasma sama. Bojala se da spava, pa se Zdravko dogovorio sa sinom Sešine sestre, baba Keke, da on i žena spavaju kod Kriste. Onda su i oni pomrli rano a obavezu je preuzeo njihov sin Dragoljub.
Nisam ga videla 30 godina ali smo u kontaktu na fb pa mi je nedavno napisao ovo: Pitala me baba Krista jedared “Kak ćeš ti mene sa’ranit?”
„Pa, kak' spada!“ odgovorim „Kak' bi drukčije?“
Ona poćutala malo pa ope tiho upita: „A oćel' bit normalan sanduk?“

Ne znam gde sam bila kad su je sahranjivali. Zdravko nije pripremio govor, pa je moj tata govorio spontano i kažu, rasplakao pola sela.
(Selo je, uglavnom bilo došlo zbog Zdravka, a ne zbog Kriste. Postao je visoki funkcioner i lako je mogao zatrebati. Kad je ubrzo počeo novi rat pretili su da neće više puštati u svoje selo “staru komunjaru”. Ljubav je varljiva. Naročito ljubav naroda.)
Prvo mi je bilo strašno tužno što se Krista bojala da je ne sahrane u dečjem sanduku. A možda je “normalan sanduk” za nju bio znak da je odradila sve i da je sad ista kao drugi? Tešim se. Nije bitno da li je 80 godina, svaki dan, minut po minut, čas po čas, korak po korak, dah po dah, odrađivala svoj karmički dug ili grehove predaka. Ne pitajući koliko je od toga neka zelenaška kamata. Trpeljivo, smerno, uporno, bez roptanja - isplatila je sve! Ne verujem da bi svako to mogao. Ja jok.

*DRAGOLJUB: Sele izvini jedan ispravak na sahrani baba Kriste su mnogi došli radi nje. Kada se kuća prodala nestalo je i Kristino brdo. Vaša bašta je na kraju prema rjeki Vuki imala padinu gde su se generacije sanjkale na Kristinom brdu. Ne znam, ali kako me godine stižu sve više osjećam žal za tim vremenima i tim ljudima. Nestaje ona ljudskost i dobrota istinska neznan koju bi rječ upotrebi znaš da sam običan seljak.