PREVIŠE JE PROŠLOSTI, PREMALO BUDUĆNOSTI
Marina Levicka KRATKA ISTORIJA TRAKTORA NA UKRAJINSKOM roman preveo Nenad Dropulić izdavač Laguna
U Srbiji se takozvani hitovi i bestseleri izdaju u tiražu od oko 1000 primeraka. Iz čega se lepo vidi koliko smo zanemarljivo tržište kad je “intelektualna i umetnička roba” u pitanju. Ako se ni ta hiljadarka ne proda za dve godine proglašava se AKCIJA. Što je novija i besmislenija reč za RASPRODAJU. To valjda odluči Marketing, koji se ranije zvao propaganda. Tu rade sve sami Menadžeri. Tačnije obično su menadžerke, ali zašto kod njih ne funkcioniše feministički rečnik, ne znam. Zli jezici zloćudno vele da se danas menadžerom higijene naziva osoba koja se bavi… pa higijenom. Kažu da je to prost psihološki kapitalistički trik kojim se ljudi ubede da rade za manju platu. Mala plata – velika titula. Sujeta na delu. Jedina olakšavajuća okolnost im je što za tu platu ništa i ne urade. Ne kažem da ne rade, samo da ne urade. Osim što eto, ponekad proglase akciju, telefoniraju, pi-aruju i ispadaju važniji od pisaca. Na akciji se naravno obori cena i više ne važe popusti za članove kluba čitalaca, koji su bili bolji… Samo kažem, ne plačem. Tako sam kupila ovaj roman M. Levicke, što sam želela i ranije, ali nije dolazio na red. Može biti da je on doživeo akciju zbog svog retko neprivlačnog dizajna, inspirisanog socrealističkim izgledom knjiga. Bar pola knjiga toga doba bile su baš ovako ružne, ali je zato druga polovina bila neuporedivo lepša i elegantnija od kiča koji se danas smatra luksuznim izdanjima. Dobro, to je samo estetika. Koja je, ipak, kauzalno vezana sa etikom, pa nije baš tako naivno kao što deluje na prvi pogled. Imam jednu kašičicu iz SSSR-a sedamdesetih, na kojoj je izlivena cena. 3 kopjejke. Cena koja nije menjana 50 ili 70 godina. Možda nije privlačnije od ovoga danas, ali stabilnije jeste. Možda je baš zbog te stabilnosti propalo? Činjenica je, ipak, da baš ovakav ne-ljubak dizajn, knjigu čini nepodobnom za poklanjanje npr. Ali on jeste usklađen sa banalnom i aktuelnom temom i sa društvenim miljeom u kome se priča odvija. Pitanje je da li dizajn treba da sledi priču knjige ili liniju i potrebe prodaje?! Ja bih se složila da prati priču ali da ipak ne odbija kupca, ali ja nisam marketing. Oni možda više vole da im dizajn razjuri kupce. Ili ne odlučuju oni? Priča igleda ovako: Stari ukrajinski inženjer Nikolaj, poratni doseljenik a sada Britanski penzioner i ruralni pripadnik niže srednje klase, se kasno postavši udovac, zaljubi u višestruko mlađu post-tranzicionu imigrantkinju Valentinu. Njegove sredovečne kćeri, simboličnih imena Vera i Nadežda (Nada), inače međusobno zavađene (još oko majčinog nasledstva), ujedinjuju se u borbi protiv starčevog zakasnelog naleta testosterona i jeftinog seksualnog resursa, kako bi se moderno nazvala lepa ali pohlepna i droljolika uzurpatorka. Starac je Valječki kupio mađarske silikonske sise i hoće da se igra s njima, ali ona ne voli gnjec-gnjec i visi-visi, a pogotovo ne oralseks, a ima i mlađe interesente za slične skaredne radnje. Svi su ženski likovi romana potpuno zgranuti Nikolajevim skroz “pubertetskim” ponašanjem ali svi muškarci bogami imaju razumevanje jer “se lepoj ženi svašta prašta”. Ipak i žene i muškarci, smatraju da ona njega pljačka. Istina je da mu stalno traži lovu, ali zašto nikom ne pada na pamet: ŠTA BI DRUGO MOGLA TRAŽITI OD POHOTNOG DEDE koji ima još i odvratnu slabost da se usere kadgod se uplaši. Bukvalno. Slabost koja mu je ostala još iz drugog svetskog rata kad se jednom sakrio u grobnicu, pa nije izdržao glad, nego je izašao da se preždere višanja (ili šljiva, istorijsko je pitanje!?) Kad su ga posle našli i hapsili (Nemci ili Staljinci, opet istorijski neproveriv odgovor) usrao se od straha ili ipak od previše voća… Tek, eto, ostade mu nezgodna navika, koja se vratila posle pola veka, 500 ili 1000 km zapadno, u Britaniji… Šta jedna zla plavuša da traži sa ovakvim dedom? Šta osim love i državljanstva? Odbranu slične takve žene iznese Krležina Baronica Kasteli jednom jedinom replikom:”Sve sam ja to krvavo platila u krevetima tih staraca!” Valječka se ne brani, jer se i ne oseća krivom. Ona je gladna svega materijalnog, kao akutno bolesni potrošač. Mada potiče sa ex-socijalističkog prostora ipak je product kapitalizma. Ona je ZARAŽENA KAPITALIZMOM i ima sve najakutnije simptome te potrošačke epidemije. Njene su sise silikonske, ali ona ipak najviše na svetu prezire žene “ravne kao daska”! Kupiće za starčeve pare, nepokretan rols-rojs, samo zbog marke, što se danas kaže brenda… jede isključivo smrznutu gotovu hranu… sve što dohvati ubrzo pretvara u đubre jer se ona i pali samo na potencijalno đubre, a ne na tzv trajne vrednosti, ako one uopšte postoje. Ipak zbog njene lepote, ma koliko vulgarne po oceni “ravnih kao daska”, ubrzo za njom dahće priličan broj pripadnika jačeg pola, uključujući i bivšeg muža koji je potegao čak iz Ukrajine da je vrati kući. U tom čoporu istina nema nekog reprezentativnog primerka muškog roda, ali je neko ipak napravio dete... Dok se kćeri bore protiv opake Valječke otac piše Kratku istoriju traktora na ukrajinskom, a u sopstveni se život uključuje samo kada nije opasno. Mlađa kći Nadežda iz čije je vizure roman napisan u prvom licu, traži opravdanja za očeve slabosti jer “ona nije fašista kao njena sestra”. Otac pak veruje da je ona komunista a da su “fašizam i komunizam zli blizanci” dok tek pri kraju shvati da su britanska i staljinova policija iste i da se obe bave zaštitom jačih od slabijih! Dakle, “sve je isto samo su kelneri drugi” što reče jedna moja drugarica hipičkinja… Hipik ženskog roda. Slično razmišljaju i sestre: “- Vidiš u ovoj zemlji (odnosno Britaniji) komunisti su bezazleni čovečuljci s bradama i u sandalama. Ali, kad dođu na vlast, odjednom se pojavi jedna nova opaka ličnost. - Ne, to su isti ljudi koji su uvek na vlasti, Vera. Ponekad sebe nazivaju komunistima, ponekad kapitalistima, ponekad odanim vernicima – kako god im je pogodno da ostanu na vlasti. Bivši komunisti u Rusiji su isti oni koji su sada vlasnici čitave industrije. Pravi banditi. Ali stručnjaci srednje klase, ljudi kakav je Valentinin muž, najgore su pogođeni…” Isprepleteno sa aktuelnom dramom oslobađanja starkelje od uzurpatorke, teče Kratka istorija traktora na ukrajinskom, koju starac čita svima (a u kojoj je najzanimljiviji podatak da je od traktora svojevremeno nastao tenk! Po engleskoj ideji proizveden je u Kanadi) Zatim još i istorija starčeve porodice sa pričom o njihovim ratnim nedaćama i o doseljavanju u Britaniju. Dve verzijr ptiče (tatinu i sestrinu) otkriva mlađa sestra Nađa, koja se ne seća “tame koja vreba na dnu ljudske duše” ali je nasledila zastrašujuće uverenje da “samo novac stoji između nas i gladi”. Naravno novac može da zaustavi glad samo privremeno o čemu svedoči priča o velikoj ukrajinskoj gladi tridesetih godina gde je, kažu pomrlo 7 do 10 miliona Ukrajinaca. Glad je navodno smislio Staljin da bi pokorio neposlušne kozake, zbog čega Ukrajinci mrze Ruse. Iako je Staljin bio Gruzin. Ova se strašna glad pominje u svim umetničkim delima koja dotiču ukrajinski prostor u međuratno doba, ali se u istoriji nije pominjala, bar ne dok su mene učili. Možda je posle ušla i u istoriju? Mestimično lucidan i duhovit, ponekad analitičan ili napet, ovaj se roman može preporučiti sredovečnim ljudima kojima još-uvek-živi roditelji prave detinjaste probleme. Oni bi možda iz njega mogli razumeti da stari ljudi ne žele da žive samo radi profita farmaceutske industrije i biznis-medicine. Ne samo da bi trošili mnogobrojne lekove i pelene za starce. Nego bi ako su već živi da se kao živi i osećaju. Zato oni drugačije vrednuju pojmove “ponižen” i “usamljen” pa ponekad podsvesno ili svesno (nebitno) dobrovoljno pristaju da budu ponižavani, čak i maltretirani, samo da ne bi bili usamljeni. Njihova pametna sredovečna deca, izgovarajući se na razum i moral, zapravo najviše paze koliko će love nesrećni starac potrošiti. Dobro, na lekove može ako nisu preskupi, ali na seksualni objekat, pa to je grozno i sramno! A zašto je grozno da umirući čovek potroši svoje pare i kupi sebi seksualni objekat gde je investirao u silikonske sise? Zato jer te pare treba ostaviti deci od po 60 godina! Tema je toliko prisutna da je postala banalna, danas kad su mnogobrojni šezdesetogodišnjaci još uvek deca svojih senilnih roditelja. Nedavno sam videla 63-godišnju gospu koja se, prošle godine, udala za 82-godišnjaka, pa u nameri da obezbedi unuku pokušava prodati mužev stan. Jedna mlada komšinica otišla je da poseti baku (nakon 6 meseci) a baka se udala za 35-godišnjaka prodala stan i nestala ne znano gde sa svojim mladim đuvegijom… ili bez njega. Ili on bez nje, što je verovatnije. Jedan konzervativni prijatelj pitao me je da li je njegov otac (inače otac sedmero dece, od kojih su neki već pomrli prirodnom smrću!) u 78-oj godini postao peder!? Samo zato jer se stari čovek počeo intenzivno družiti sa vršnjakom sa susednog brda. Bukvalno. Živeli su u gudurama svaki na svom brdu a kad su počeli da se druže, deci (od po pola veka) je to postalo sumnjivo! Kad se starac, kasnije ubio, ispala je sramota… Drugi je matori stoik odvikavao svoga tatu od alkohola u ranim devedesetim. Da se ne navuče? I taj se starac namerno oprostio od života, da ne preciziram kako… A šta ako je senilnost, pa čak i alchajmerova bolest samo neki prirodan beg od poniženja koje nam priređuje starost? Moram ponovo da citiram jednu poljsku pesnikinju koja starenje definiše najtačnije na svetu: “I postepeno je rasla cena toga što nije umro mlad!” Neko može da plati tu cenu, a neko ne može. Jer radi se o ljudima koji imaju previše prošlosti a premalo budućnosti. |