Ili mantili? Sećam se da su se nosili kad sam ja bila mala, a svet ogroman. Posebno su ljudi bili veliki kad obuku te kožne kapute dugačke do pola, isto tako kožnih čizama. Bilo ih je puno i bili su tamno braon boje. Imali su džepove u koje stanu ruke do lakata.

Jedan takav kaput imao je i moj tata. Sećam se da me je jednom nosio po nekoj izložbi. U tom kaputu. Kaput je bio težak, a ni ja nisam bila za bacanje, pa me je malo spustio, valjda da se odmori. Čini mi se da sam bila toliko mala da sam morala visoko podići ruku da bih tatu uhvatila za prstić. Ćapila sam ga i krenuli smo napolje, a ja sam nešto stalno pričala i pričala i pričala. Kad smo došli do vrata, tata je stao. Ja sam digla glavu da vidim zašto stoji, kad! tamo gore nije bio moj tata, nego neki čika koji mi se smejao!

Vrisnula sam i tata me je brzo našao... ipak se i danas stresem kad se toga setim!

Dvadesetak godina kasnije studirala sam u Beogradu i stanovala kod jedne gospođe u Dositejevoj ulici. Možda je bila i drugarica, ali ponašala se kao dama. Izdala mi je devojačku sobicu, koja se tako zvala jer je bila predviđena za sluškinju, koju su samo zvali „devojka“ jer su šatro bili fini. Gledalo je soba,  na dvorište zgrade. Imala sam svoj ulaz, preko terase, koja je išla kraj prozora salona, te mali antre iz koga je četvero vrata vodilo u kuhinju, u wc, u moju sobu i u salon. Iz koga su dalje veća vrata vodila ka sobama, što gledaju na ulicu, u kupatilo itd. Stan je bio ogroman i koliko se sećam, ona je tamo živela sama. Bila je starija od moje mame.

U sobi je bio mali lavabo za pranje ruku i zuba, ali sam na kupanje i tuširanje išla na Taš. Sporedni ulaz, koji sam koristila bio je kraj glavnog ulaza u stan, samo je imao manja vrata. Ranije je služio za unošenje hrane i drugih potrepština. Dok je još imala devojku... sad je ona sama vrlo retko dolazila u kuhinju.

Imala sam tada dvometarskog dečka u dugačkom kožnom mantilu, koji je vrlo ličio na onaj tatin, samo što je bio mnogo lakši i mekši, od eko kože, dakle veštački. Moda se vraća, samo što su se sad nosili kao mantili...

Gazdarica nikad nije dolazila u moje sopče, što sam vrlo cenila, ali tada je uletela bez daha, bleda kao krpa i promucala: - Traže vas... Vas traže, pred vratima! - i pobegla. Pređem terasu, otvorim vrata i vidim da pred njenim vratima stoje dvojica dvometraša u kožnim mantilima, koji su umesto meni, pozvonili njoj. Sad je svet bio mnogo manji, jer sam ja, kad se popnem na visoke štikle bila skoro kao dvometarci. Otišli smo u neki provod, smejali se gazdarici-kukavici, a kad sam se vratila, dosta kasno, gazdarica me je čekala. Budna, obučena i zelena u licu. Rekla mi je da je zamalo umrla od straha kad ih je videla. Kaže takva dvojica udbaša (ili oznaša?) odvela su 1948. njenog muža koji se posle nije vratio 4 godine. A i kad se vratio, nije više bio... Ona ne može da podnese još jedan takav stres i ja moram sutra da se iselim odatle... Nije bilo šanse da joj nešto objasnim, morala sam da se odselim... Nisam ni znala da je UDBA (ili OZNA, ko zna?) pratila modu, ali zbog toga što su oni pratili modu, ja sam frtalj veka kasnije ostala bez sobe u pola školske godine! Jebemtispecijalnupoliciju!