Prošle zime, javio mi se čovek: - Ovde Ime i Prezime, upoznali smo se polovinom devedesetih prošloga veka, ali vi se verovatno ne sećate… Ime i Prezime mu beše tipično srpsko neupamtljivo kao Dragan Petrović ili Jovan Nikolić, kakvih ima bar po sto komada u svakom telefonskom imeniku i koje ja uopšte ne mogu da zapamtim. Kao što npr. pamtim sve Buendije, Anhelu Vikario i Sanjaga Nasara kod Markesa. Ali uprkos tome ovoga čoveka sam se dobro sećala preko 20 godina! Mada smo se možda ikad, možda nikad sreli. Čuli smo se više puta. Zapamtila sam ga jer mi je u sred bombardovanja isplatio nagradu koju sam bila osvojila na anonimnom konkursu, sa komedijom Slaba tačka ili Imigranti 1999. god. Pa sam posle tokom celog bombardovanja nervirala kukavice kako ja ŽIVIM OD POBEDE. Stvarno smo nas tri živele od tih para. Sada ne želim da mu objavim ime, da mu ne bi bilo neprijatno kad počnem da ga prgavo ogovaram. Te 1999. bio je načelnik okruga!? Ja bih mislila da je to policijska funkcija i ne bih znala otkud mu obaveza ili želja da se pobrine za isplatu moje nagrade... Prošle 2022. bio je diša jednog malog poluamaterskog pozorišta i pozvao me je da pita koliko bi koštala moja komedija Skidanje za fini svet, jer su oni namislili da je igraju. Nije mi bilo jasno odakle mu moja prva komedija koja je igrana još 1985. a nije nikad objavljena, ali on kaže da mu je doneo neki kolega iz Banja luke koji već dugo želi da režira kod njih. Pošto me barem 5 puta godišnje zove neko ko mi traži dozvolu da se igra sa mojim tekstom besplatno i očekuje da mi to bude čast, ovaj čovek me oduševio samim tim što je pitao – koliko?! Kažem, koliko god možete, on ponudi neki sumičak, ja pristanem šta ću, dužna sam mu za ono iz 1999. Nakon nekog vremena, zove opet. Kaže dečko iz Banja luke ima obaveze oko izbora, da li bih ja režirala? Zar da odbijem svoj rođeni tekst? Posle je došao u BG pa smo se veselo cenjkali oko cene režije, ni do kolena mu nisam, kao da je Škot i Piroćanac ukršten! Popustim, pošto ionako sedim zaludna i samo se gojim, a moglo bi mi biti zanimljivo... Posle toliko godina. Tekst su, u mojoj režiji, igrale na Večernjoj sceni Radović, Ljilja Stjepanović, Danica Maksimović, Boba Stojnić i Ljiljana Šljapić, polovinom osamdesetih godina prošloga veka. Posle premijere upao je upravnik pozorišta u garderobu i nagovarao ih da odigraju, odmah sada, još jednu premijeru jer je foaje (tj kafana u foajeu) prepuna publike koja traži da gleda. Bile su preumorne i morale su da odbiju, igrale su naporno 2,5 h. Tu sam predstavu skinula ja sama, posle 5-te reprize jer nikome ništa nije bilo plaćeno, osim kostimi Žaku Kukiću koji je bio šef katedre na FPU, pa se moralo. Skinula sam je u nadi da ću je preseliti na neku drugu scenu, ali to nisam nikada uradila, jer sam se bila zaposlila u Buhi, odakle nisam mogla da mrdnem. Igrale su ga i 4 odlične glumice u Tv Miniteatru u Osijeku, dve od njih imam na fb (Gina Mi i Rada Mrkšić). Igran je i u teatru Suze i smeh u Sofiji, pričali su mi, sa velikim uspehom. Nisam stizala da vidim. Ni jedna od ove tri avangardne scene više ne postoji. Kapitalizam ne voli da izdržava teatre. Pogotovo ne satirične. Šteta! Ispostavilo se da su danas predstave dosta kraće nego onomad, pa sam morala da skraćujem tekst za sat vremena, što je prilično teško kad je tvoj. Lako je sa Šekspirom, on je umro. Za režiju svoje komedije, morala sam da se spremam ozbiljnije nego za neke ozbiljnije pisce. Iznenadilo me je koliko je bilo inspirativno i kako su mi dobra, šašava rešenja padala na pamet. Ludo sam se provodila u pripremi, ali ugovor nikako da stigne. Poslali mi prvo jedan polupismen, telefonom snimljen, koji odbijem. Diša se izvinjava, to je prošli upravnik takve ugovore... Posle mi poslali pismen, normalan na e-mail, ali sa nekom čudnom klauzulom kakvu nikad nisam srela ni videla, da ako ne završim predstavu moram da platim onome ko će završiti i tsl. Dobili su taj ugovor od Kruševačkog pozorišta. To je kao neka usluga, mada ima na netu sijaset ugovora za sve i svašta?! Meni bilo svejedno jer mi se nikada nije desilo da ne završim predstavu. Dugo dakle nema ugovora na papiru, a Upravnik hoće da mi uplati 50% avansa (što takođe nisam ranije čula, ali omnia mutantur) pa čeka pare. Jedne nedelje uveče traži meni direktor da odštampam ugovor, potpišem i pošaljem mu hitno, da bi mi uplatio avans sutra ujutro. Ja odavno već nemam štampač. Kopirnice ne rade nedeljom. Kaže potpisaće on, samo da mu pošaljem potpis. Pošaljem potpis. A od tada ni traga ni glasa. Ni pisma ni razglednice. Ni avansa. Reko' zgazio ga neko na pešačkom prelazu, zvonilo mu u uvetu pa bio moždani udar, sve mi neprijatno da pitam šta se desilo. Možda čovek negde leži na aparatima a ja da se raspitujem za usrani avans?! Ali ubi me znatiželja, pa se javim Tomi Trifunoviću i pitam šta je sa čovekom. On se raspita i javi: - Dao je ostavku! Pa dobro, bolje to nego moždani udar, ali brate slatki što mi nije javio da se ne sekiram?! Spremala sam se za taj posao, planirala šta ću kupiti ćerki za rođendan, kupila tablet da mogu na net i svašta što mi treba u hotelu, a kod kuće jok. Kad ono ćorak! Vrlo bih se naljutila na takvu neozbiljnost da mi se zbog ozbiljnih priprema za ovaj posao, nije u kući desilo nešto izuzetno, važno i dobro. Neću da vam odam šta se desilo, samo da znate NIKAD SE NE ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO. Stvarno je ispalo dobro mada me je ispalio lik!