Sinoć sam se iznebuha setila priče koja se pričala u našoj familiji kako je neko ustao noću da malo nešto žvakne, pa pojeo tri sarme, misleći da su kiflice sa pekmezom. Smejale smo se 5 minuta neznanom sananom junaku koji je mogao da pomeša sarmu sa kiflicama, ali ja nisam mogla da se setim ko je bio taj junak. Jutros sam ustala prilično rano i odmah počela da spremam zajutrak, pa primetih kako ja jedem čim otvorim oči, a ponekad i pre toga. Možda zato imamo toliko naziva za obroke? Zajutrak je čim ustaneš, doručak je kad se razbudiš, onda ne mora užina ali može, pa ide ručak... itd. Iskreno rečeno ne znam nikoga osim mene, ko još uvek zajutrakuje... pa sam se zamislila oko te činjenice, i shvatila da sam izgleda ja lično bila onaj neznani sanani junačić što je pobrkao sarme sa kiflicama. Junačić, a ne junak, jer mi je moglo biti između 3 i 5 godina. Naime, moj tata je pevao i svirao obično uveče, ponekad i noću, zavisno od toga gde je radio. U operi ili u kafani. Shodno tome spavao je ujutro duže. Mama je spavala zajedno sa njim „da ga umornog ne budi čangrljanjem“, a ja bih jadna za to vreme gladovala, i kako bih ovoliko porasla? Mama nije volela da je budim, pa je uobičajila da mi uveče u kuhinjskom ormaru, na dostupnoj mi polici ostavi tanjir sa nekim zgodnim zajutarkom, npr kiflice sa pekmezom, oblatne sa orasima, salčiće ili već neki drugi zorom jestivi kolačić. Ja bih, pričali su mi, u cik zore ustajala tiho, bosa bih zatabanala do kazanog ormara uzimala tanjir sa kolačima i vraćala se u krevet, ne probudivši nikoga, pa ni sebe. Domaćice koje nisu volele ranoranilaštvo, uveče bi izdinstale nadev i zavile sutrašnju sarmu tako da sutradan bude već spremna za krčkanje. Faktički i ta je sarma bila jestiva jer je nadev bio izdinstan a kupus kiseo, kakav se jeo i za salatu, bez dorade. Sarma se ipak „dorađivala“ u loncu ili u rerni, još dosta vremena da bi bila jestivija, sočnija i da bi se „prosto topila u ustima“. Kiflice se nisu topile u ustima nego smo ih žvakali. Ne može se očekivati od sananog deteta da obavezno uoči tu suptilnu razliku. Tako su jednog jutra, kad su se oko 10 sati probudili, moji mili roditelji, zatekli svoju malu jedinicu, kako spava u svom krevecu grleći nežno činiju sa polugotovim sarmama. Pojela sam tri komada i zaspala snom pravednika. Godinama su me zezali zbog toga, mada je zapravo mama promašila policu i stavila sarme na kolačarsko mesto, a kiflice stavila na višu policu, koja je maloj meni bila nedostupna... Danas nema te police koja je meni nedostupna.