|
|
Pročitam kod Nade Vasić da je
otvorena Srpska kafana kraj Ateljea 212, koja je
celu deceniju bila zatvorena zbog restitucije.
Jako se obradujem i rešim da odemo tamo na ručak.
Hranila sam se tamo dok sam stanovala kod stare
ruske balerine u onom ulazu gde je posle ubijen
Ćuruvija. I kasnije, kad sam režirala Volteovog
Kandida u Podrumu Ateljea 212. Igrao ga Boris
Komnenić dok su sve ostale uloge igrali Goca
Kosanović i Ivica Klemenc. Toša Lalicki napravio
je sjajan dekor gde je publika sedela u sredini,
a glumci su igrali okolo i veslali im iznad
glava. Ja sam odabrala kostime iz istorije
umetnosti, Kandid je bio kao Vatoov Beli klaun,
ne sećam se zašto. Mihiz me stalno pitao “Kako
je pravo ime Volterovo?” ja folirala da nemam
pojam, a on se šatro ljutio na moju neozbiljnost,
preko one svoje večite rakije u glumačkom mini-bifeu.
Na žalost Borisa su uskoro digli u vojsku... Mrzim
ove što bi opet uvodili obavezan vojni rok!
Ratujte lično ako vam je do ratova! Odjednom se
setim da Srpska nema unutrašnju baštu, nego na
ulici, što je neprijatno po ovako vrelom danu i
sa gustim saobraćajem. Ok ima još nostalgičnih
kafana. Tri lista duvana su porušili i, posle
parkinga, tu je izgrađena staklena zgradurina
koja je i danas prazna. Pod lipom je zatvorena
pa otvorena picerija, ko da smo Italijani, a
sada je tu nemački trgovinski lanac DM. U
Šumatovcu je moderan kafić, bez duše. Zaboravih
kako se zvala treća kafana “bermudskog trougla”
u kome su pili novinari. Šaran? (Zvala se Grmeč,
ispravio me Igor Galo u komentaru. Hvala mu.)
Znak pitanja (?) kod Patrijaršije su još
socijalisti pokušali da prodaju za nekih 70 000
maraka, ko da je dvosoban stan na Jerkoviću a ne
kafana sa tradicijom u centru grada. Pa je
izbila narodna buna. Kolarac, gde smo klopali
dve godine, dok je pozorišni deo FDU bio odmah
iznad. (Nagneš se kroz prozor scene i vičeš:
Dražo, rakija i pasulj za damu! Prezivao se
Mihajlović, vrlo nepopularno ime u to vreme.)
Tamo ne odlazim od kada je potpuno prepušten
turistima. Filmadžije sa FDU bile su na drugoj
adresi a klopali su u Proleću. Kod Pevca su
dolazili sa Akademije primenjenih, a likovnjaci,
kod kojih smo išli na zajedničku predvojničku
obuku, su zauzeli Grčku kraljicu. Koja je još
puno pre Srpske bila zatvorena zbog restitucije
i ne znam da li je ikada ponovo otvorena.
Neki hipici koji su džonjali u Malom Kolarcu (u
podrumu Kolarčeve Zadužbine gde se ulazilo iz
uličice 1300 kaplara) odjednom su nahrupili u
naš Kolarac i zauzeli ga na prepad, ko migranti
EU. Behu mnogo brojniji od nas, sa masovnih
fakulteta oko Studentskog parka. Pred njihovom
najezdom mi smo se povukli u Proleće i Kod pevca.
A onda su FDU sve sa nama preselili na Novi
Beograd, na tri dana jahanja od svakog pozorišta
i što je najgore - od svih kafana. Pa smo
prestali da klopamo. U bloku 29 bila je jedna
prodavničica sa jednom vrstom kifli i jogurta.
Mi smo štrajkovali protiv te selidbe, ali uzalud.
A 40 godina posle kad su se novi studenti lepo
odomaćili i ugnezdili u istoj zgradi, kad su
dobili i kafanče i restoranče i salu sa pravom
scenom, i kada je svuda oko nje iz peščane
pustinje iznikao grad, - neko gradsko mudo je
smislilo da se FDU preseli iz zgrade koja je za
njega građena (jer je državi trebala kultura!!!)
u neku vukojebinu pošto je ova zgrada potrebna
policiji (u državi kojoj je policija važnija od
kulture, jer čuva vlast od naroda i pedere od
navijača). Digresija! Nostalgični ručak!
Tri leta dok sam režirala u Pozorištu Dvorištu u
Kapetan Mišinom zdanju, jeli smo u pobrojanim
kafanama, naizmence i sve mi one bude nostalgiju.
Nakon pregleda sajtova, menija i cena, odlučimo
se ipak za Proleće. Lep im je meni a malo je i
skrajnuto, pa nam možda ipak neće neki prosjaci
gurati prste u tanjir kao što to rade na Trgu i
na Kneziški. Autobus 16 nas dovezao na Trg
Francuskom ulicom, zaobilazeći neke surove
radove u Despota Stefana. Izbegavam okamenjeni
trg od posle okamenjivanja i čupanja drveća koje
su sadili pesnici ispred Kulturnog centra (ako
se to još tako zove). I cveća oko spomenika
Knezu Mihajlu. Dobro da mu nisu i konja uzeli pa
odneli u BG/H2O da ga daju nekom arapinu.
Iščupali i Milenijumski sat, jer je pokazivao
tačnu temperaturu, a ne onu dogovorenu. Navodni
granit se bio usijao gore nego asvalt, pa puca.
Jadno drveće koje je sadio zamenik
gradonačelnika uglavnom se sasušilo, prosjaci se
sapliću kroz ogromne bašte kafića gde sede
smoreni i šokirani turisti. Ne mrzim prosjake,
žalim ih! Ovo je Prosjačka opera. Organizovani
kriminal. Lično sam videla kako ih kod Kališa i
Gradske biblioteke istovaruju iz dva kombija.
Malecku decu, trudnice, invalide, majke sa bebama,
starice i starce, jadne i musave, i teraju ih u
prošnju. Posle će im oteti to što su naprosili,
kao u jednom Kusturicinom filmu.
Ispod kancelarija PBB, gde sam radila 20 godina,
bio je lokal sa de lux kolačima i tortama, koga
je vodio čovek sa prigodnim imenom Gostimir. Ne
sećam se kako se službeno zvao, svi smo ga zvali
Kod konja, kao i našu večernju scenu. Kad smo mi
ozvaničili ime večernje scene u Scena kod konja,
naljutili se razni iz grada i traže da hitno
promenimo takvo kolokvijalno i prostačko ime.
Zašto zaboga nije kod Kneza koji je na konju,
nego Kod konja?! A Ršum im rekao nešto
kao:”Rekonstruišite vi nama Pozorište Boško Buha,
pa ćemo promeniti ime scene... u Scena NA KONJU!”
Razni su besno tražili da promenimo i ime Boško
Buha, i to je odbijeno. Možda zbog toga čeka
rekonstrukciju od 1988 godine? Dafina Milanović
je navodno nudila da nam ona izgradi teatar na
Slaviji pored nacionalne banke, ali da se zove
po njenom sinu. (Nisam to lično čula.) Sada nude
prostor u bivšoj Pošti kraj bivše železničke
stanice da tamo Buha bude “kulturni sadržaj”
kraj BG/H2O. Uskoro će reći: Šta će nam dečije
pozorište kad imamo sve manje dece?! Odavno
sumnjam da je neko tajkunče nameračilo da tu i u
sali bivšeg bioskopa, koja se nalazi ispod
buhine sale, napravi pravu glamuroznu kockarnicu.
Slučajno je odnekud iskrsao neko ko navodno
poseduje 200 kvadrata u foajeu PBB pa je tamo
posadio svog noćnog čuvara da čuva uknjiženu
nekretninu! Kako je to uknjižio Boga pitaj, ali
kažu da ima papirče i da već ima neke lokale na
Trgu. Nadam se da nije sebi uknjižio i Narodni
muzej, koji nije radio 10 godina, ali barem je
renoviran. Za razliku od PBB koje to čeka preko
35 godina! Opet digresiram! Nostalgični ručak!
Pokušavajući da na Trgu i u Kneziški naprave
atmosferu velegrada, napravili su vašarsku
atmosferu. Nekakav matori hipik sa sedom kosom
do kolena prebira po gitari koja troši struju.
Mlada romkinja koju je lakše preskočiti nego
zaobići, škripi po violini. Slikanje sa medvedom
( nije pravi, srećom) 200 dinara... i tako
stigosmo do Proleća. Odustanem od željenog
pasulja, em vrućina, em ko zna dal’ ću da ga
svarim, uzmem obrok salatu sa dimljenom
pastrmkom. Izgledala je savršeno. Pastrmka je
bila dobra, a salatu sam brstila pola sata. Ali
volim kafanu koja je starija od mene, što joj
piše na tanjirima, ima šlifa i finu kelnericu.
Klasičnih prosjaka nije bilo samo mi se neka
baba obratila kao školskoj drugarici da joj dam
malo para. Jebiga!
I znate šta?! Dosta mi je nostalgije! Ogromna
stomačina ljutila se na mene 3-4 dana što sam
jela zelenu salatu i crveni kupus, dok nije sve
to svarila... |
|
