Kineske japanke sa kuglicama za masiranje tabana, koje sam, sa još nekoliko pari papuča, kupila mami pred njen odlazak, ali ona nije stigla da ih obuje, bile su jedine koje sam zadržala i nosila 8 godina. Dok nisu počele da se raspadaju. Ipak sam ih ponela i u Alanju, za dok ne kupim neke nove. Pošto iste takve nisam nikada više našla, a obućarka na Kari je odbila da ih popravlja jer bi to koštalo 6 puta više nego što su koštale te japanke. Kako nas je, kad smo došli, sačekao hladni, zločesti pljusak na vratima hotela, bilo je jasno da ćemo plažu preskočiti tog prvog dana, pa smo bile rešile da, čim pljusak stane, krenemo u potragu za papučama i kozijom surutkom, koju mi je prepisala gastroenterološkinja, za lagano odmašćivanje jetre, pošto je prethodno rekla „Svi imamo masnu jetru!“. Te u potragu za mnogim korisnim stvarčicama koje prijateljici ne trebaju nizašta, ali mora ipak da ih kupi, jer mogu zatrebati. Fotku turske kozije surutke koju mi je dete skinulo u telefon sa nekog sajta pokazivala sam po mnogim samouslugama i svi su me ljubazno slali dalje, gde je možda ima, ali je ni tamo nije bilo. Cimerka je hladno ulazila u svaku radnju, na Ataturkovom bulevaru gde su nas pozivali sa replikama kao „guten tag, madam, šoping. Šoping, gud prajs!“ Ja sam je obično čekala napolju, ali sam hitro ušla u jednu radnjicu u pobočnoj ulici, ispred koje su stajale razne najlonske i kožne papuče i sandale. I gde nas, za divno čudo, niko nije pozvao u šoping! Japanke sa đonom kao Mubov ili Grubinov, barem pet puta jeftinije nego pomenute Mubove i Grubinoe. Uzmem jednu izloženu desnu, probam je, odlična, te pohrlim unutra po levu. Jedva uhvatim mladog prodavca, koji nas nije ni pogledao, ne samo da nas nije jurio kao oni sa Bulevara, te zatražim da mi o'ma' donese i levu japanku, da kupim. Levu ne moram ni da probam, pošto mi se tamo nije skvrčio dopalac. Lik je bezvoljno prekopavao i rovario po kutijama na kojima je stajala po jedna reklamna japanka, pa se najzad pobedonosno vratio sa dve japanke, smešno plješćući đonovima jednu o drugu. Meni toliko lakne da i ne pogledam, nego brzo platim te zaždim u hotel. Sve u hitnoj i humanoj nameri da sprečim cimerku u kupovini šeste tašne, pošto je pet već bila kupila, što za sebe, što za švecu i švecinu decu. Sve bejahu vesele kopije Luj Vitona, Prade i sličnih fensi global firmi, a oko svake se fino, uredno izkonsultovala sa sestričinom u Kanadi i kanadskom švecom trenutno u zavičajnoj centralnoj Srbiji. Sve ih je lepo uslikala i poslala, te potvrdan odgovor dobila, pa pazarila, Dok sam ja čekala levu japanku! Nabila mi toliki kompleks da sam odmah sebi kupila jednu, bez ikakve konsultacije isakim. Ta ispade čak praktičnija od njenih, pa i ona kupi sebi još i takvu! Jedva je izvukoh iz radnje i spasih od bankrota prvog dana šopingovanja! Alanja je može se reći „otel-čaršija“! Sastoji se uglavnom, barem u celom širem centru, od prodavnica odeće, obuće, suvenira, kopija, nakita itd. I mnogobrojnih hotela. Lepo je što su hoteli obično od 4 do 6 spratova i što nema ogromnih staklenih nakaza kao u BG/ H2O. Nigde nismo videle neku knjižaru, a ni novine , hvala alahu, ne mogu nigde da se kupe. Na bulevarima imaju po tri divna drvoreda, što ih čini avenijama, a paralelne su sa Kleopatrinom plažom, divnim parkovima i još jednom povelikom ulicom...Ulice u centru su „u vinklu“ što bi rekao moj ćale, ali su ili paralelni bulevari ili mnogobrojni ćoravi sokaci. Tako da ako iz glavnog Ataturkovog bulevara hoćeš da smotaš u paralelan bulevar, kome ne znam ime, ili ćeš dugo tražiti normalnu ulicu koja ih spaja, ili ćeš, što je češće, zalamati čas levo, čas desno, čas gore, čas dole, dok ne zaobiđeš sve ćorsokake koji su nastali „investitorskom“ izgradnjom, gde je svaki investitor zauzimao ceo kupljeni plac i nije bio obavezan da deo donira za normalan sokak, nego je napravio ćorsokačić. Cimerka se mnogo bolje od mene snalazila u toj situaciji, dal' zbog toga što je ona već više puta ovde letovala ili zato što se ona orjentisala po prodavnicama a ja sam naivno tažila neke normalnije orjentire, kao što je npr kafana. Kad smo najzad jedva našle naš hotel i u njemu našu sobu, krenem da se divim japankama i šokirana otkrijem da su obe desne! Ne znam zašto se za neke cure kaže „ima dve leve noge“ a nikad se ne kaže „ima dve desne noge!“ kao da je desna noga manje važna od leve?!? Pohitamo da ih zamenimo. Možda ne istoga dana, nego nekog sledećeg, ne sećam se sad. Uglavnom, šašavi momak mi najzad nađe levu japanku, turi obe u kesu, a ja izvadim da se pohvalim cimerki – kad ono jesu leva i desna, ali nisu od istog modela! Jedna je muška sa debljim kaišićim a druga nežnija, ženska sa elegantnijim, tanjim. Nisu ni iste veličine, ali jesu isti broj! Trapavi prodavac nije se ič iznervirao što je zbog moje zahtevnosti opet sparivao razne japanke. Posle smo do kraja boravka u Alanji u mnogim samiškama pokazivale fotku turske kozije surutke i svi su se čudili šta je to i nigde je nismo našli. Cimerka je uporno tvrdila da je ajran zapravo surutka, mada je Gugl tvrdio a je ajran turska verzija jogurta razređenog sa vodom i posoljenog! Naterala me da ga probam slan je, razređen ali nije surutka. Nikad nisam saznala da li je u ovoj flaji zbilja surutka ili možda neka farba za bazene, ako neko zna neka mi javi da i Gugl možda laže. A što se tiče japanki žuljale su me po rubovima, nisam ih nosila, pa sam ih zadnjeg dana zamenila za istu onakvu tašnu, samo svetlo sivu. Ja mogu da kupim svaku tašnu pošto se poslednja koju sam kupila ko-zna-kad, krpena kao vojnička, sa lepim likom Če Gevare raspala odavno, tako da ni na pijaci niko nije želeo da mi je drpi. A što se tiče mladih trapavih prodavaca u toj radnji, oni su mi od starta bili nekako sumnjivi, jer nisu uopšte, ama ni malo ličili na ostale navalentne alanjske prodavce. Bili su nekako hladnokrvniji, nezainteresovaniji, intelektualno odsutni, kao da uopšte nisu trgovci, nego nešto važnije. Ma nisu ličili čak ni na svog rođenog gazdu koji im je, začudo, tolerisao toliku nezainteresovanost za posao. Zato mi je palo na pamet, kao što bi palo svakom šašavom pozorišnom reditelju, da je radnja možda maska od neke informativno bezbednosne agencije, kao što je Jugoeksport bio maska za jugoslovenski debe?! Tako se bar pričalo. Ali čija bi to služba mogla da bude, pitala sam se. Kome trebaju informacije iz otel-čaršije u kojoj letuju uglavnom Rusi, Srbi i tek pokoji evropski zapadnjak, kao Poljak npr? Koga zanimaju kratkonoge sisate Ruskinje u minićima? Ili guzice, glomazne poput vinske bačve, snežno belih Skandinavki u najcrnjim tangama. Ili ih pak ipak interesuju prekrasne srpske babe, dva komada? Možda mosada?

(ima još)