Bila mi je pala drugarica književnica u depru. Ne bih sada o uzroku toga stanja, nego je meni uvek žao kad se to desi drugarci književnici. Imala sam već sličan slučaj, ne sa istom nego sa drugom, ali istoimenom (nas je Mirjana ko go*ana!).

Bio mi je rekao Upravnik Nenad Nenadović (koji je na žalost vrlo brzo dao ostavku na tu stresnu funkciju) da uradim novogodišnju predstavu koju bismo mogli da igramo i posle Nove godine, što sam oduvek želela. Obično smo pravili NG predstave lepo i raskošno, kao što i treba, a onda bismo ih skidali posle NG, jer je sve autore mrzelo da ih dorađuju. Jedina koja je uspela da opstane i posle NG bila je moja prva režija i dramatizacija u BB, Ma šta mi reče, po Ršumovim prekrasnim pesmama. Smislim, ovaj put, da insceniram Hogara strašnog. Po stripu, koga je naravno prethodno valjalo dramatizovati. Ne bi mi bio veliki problem da to uradim sama, ali mi je književnica u depresiji i treba je iščupati, pa smislim da joj ponudim dramatizaciju. Ipak ona onomad nije primljena na dramaturgiju i ima tu ranu ljutu (na dupetu!). Kažem Upravniku da ne volim režiranje bez distance od svog friškog teksta (što je istina, ja sam lenja za laganje), pa bolje neka to uradi Mira (tj. Ona), pa će posle Mira (tj. Ja) da režiram. I tako bi. Desilo da je baš bila neka audicija kod nas u Buhi, te ja dobijem zadatak da dežuram malo tamo i da odgledam „decu“. Javilo se preko 130 svršenih studenata glume sa raznih mnogobrojnih Bg akademija. Tri cela dana je trajala ta audicija. Pitam za šta tražimo glumce, da znam kako da biram. Kaže ni za šta konkretno, tako, za arhivu. Uh! Meni bilo vrlo žao da se mladi glumci stresiraju i da se nadaju, pa da niko ništa ne dobije, te predložim da ih uzmemo za NG predstavu. To se ionako igra kao bioskop po 5 predstava dnevno, napraviću dve podele, pa neka se smenjuju. Taman da ne satiremo glumčad. To tako i bi, samo što se posle nisu smenjivali nego su igrali u svim raznim kombinacijama, ali ni jednu predstavu nismo otkazali. I nikad nije Helga igrla Hogara. Ni obratno. S Mirom sam se lako dogovorila, napisala je ono što sam tražila, ako je šta trebalo, to je popravila i ja sam ušla u probe a na nju sam zaboravila. Znala sam da sedi negde tamo u tami sale, nisam znala zašto, a nisam ni pitala jer je vremena bilo malo, a sa dve podele treba duplo da se radi. Pred samu premijeru saznam da smo mi završili predstavu a da ona nije još ni dobila ugovor! Pravnica se pravdala prezaposlenošću. Valjda je sirotica pila po tri kafe umesto ranije dve, pa nije stigla kazati daktilografkinji da popuni naš tipski (već u kompjuteru) ugovor za dramatizaciju a na ime Mirjane Đurđević, koja je davno predala tekst! Fakat je da sam se derala iz petnih žila, taki mi je glasan temperamenat a i te žile su mi podaleko od glasnih žica i onda tako urlici narastu. Sutra je Mira dobila ugovor. U kome je pak pisalo da je Upravnik Ljubivoje Ršumović. Koji je bio otišao u penziju pre godinu dana. Tako je to kad je pravnica jako prezaposlena. Nije mi se Mira naljutila... Ali ubrzo je odnekud ispao novi roman Leš u fundusu, gde je opanjkala sve što je u Buhi videla. A obaška operativnu direktorku koja joj se nešto nije svidela. Baš me čudi, al takvi su ljudi. Uz sve te žive likove, koji bi se iz taka bili prepoznali, samo da je to odmah objavila, pa bi mene živu i presnu pojeli, bez senfa, što sam je dovela! Dodala je svoju poznatu inspektorku za krv i sex Hanrijetu, plus kuče za otkrivanje droge. Plus leš u fundusu! I smućkala nas u roman. Mene srećom niko ne bi prepoznao jer mi je napisala prozukao i pukao glas šatro od pušenja 40 cigareta dnevno i još je ovekovečila u srpskoj žanr literaturi da ja k'o ne ličim na šifonjer, nego na plakar! To je bila gola istina, koju ljudi retko čuju i viđaju, pa je niko ne prepoznaje. Nisam se naljutila jer volim humor na svoj račun ali da je to tada objavila ne bi ona više ličila na loptu medicinku, nego brate lepo na ping-pong lopticu! Posebno mi se nije dopao “prikaz“ operativne direktorke, jedne plave i fejk ljubazne knedle, ali se posle ispostavilo da je Mira bila u pravu što ju je onako opanjkala. Jer je knedlica ubrzo pozajmila sve naše kostime bez reversa, nekima što su nešto đuskali na Kališu, oni ih nisu vratili, pa nam je tako-lako skinula odličnu i traženu predstavu. Tek tako, ispod žita, a bez odluke umetničkog saveta, mada je znala da imamo i običnu ne-novogodišnju verziju. Tako sam saznala da ju je Mira procenila bolje nego ja. Ipak, srećom mojom, Mirino romanče je završilo u fioci a fiočica pod ključem. To se samo tako kaže, znači ostao je roman u kompjuteru. Pa posle 9 god, kad su svi sve zaboravili, iskočio Leš iz fundusa. Danas vidim ima i novo izdanje, ne znam koje, pa ona mene tag-uje za post „upoznajte gđu Olgu“ kako mi je dala ime u Lešu iz fundusa. Ovo što ste upravo čitali je moj odgovor na taj tag. I samo da znamo: pre nekih 12-15 godina prestale smo da pušimo, ali je ona posrnula za manje od godinu dana, a ja sam i dalje nepušač. Toliko o karakteru. O kilaži nećemo ovom prilikom.

A evo i kako je Mira na fb ispričala istu ovu priču, sasvim drugačije, (pošto je Rašomon večan): “Moja majka imala je ambivalentan odnos prema mom učešću na svim mogućim protestima protiv vlasti devedesetih, ove kasnije nije doživela. Nekad bi insistirala da pođe sa mnom, na moj užas nosila jaja u džepovima da gađa Politiku, ponašala se kao poslednja huliganka, doduše bila je tad mlađa od mene sada pa je potpuno razumem. Drugi put bi je uhvatio paničan strah pa je umela da me drži po čitav sat na telefonu ubeđujući me da ne idem jer su najavili da će pustiti pandure na nas. I tako... ali bi se uvek završilo njenom konstatacijom "Tebe će jednom obesiti na Trgu republike, idiote!" Da bi se to konačno i dogodilo, u decembru 2004. Premijera 'Hogara' u Buhi bila je njen poslednji izlazak iz kuće, ne računajući odlaske u bolnicu, nije mogla da propusti da me vidi kako visim. Na 'Hogara' me je danas podsetio 'Leš u fundusu' koji je nastajao posle proba u pozorištu i kasnije tekst devojke O na tu temu. O je napravila čarobnu predstavu! Pa onda da dodam i nas dve, rogate…”