Danas, kad je u modi hajka na glumce, želim da vas podsetim na jednu od prvih takvih hajki, KOJE JA PAMTIM. Sigurno ih je bilo i ranije, ali ja nemam tu nesreću da se svih sećam. Sećam se iz istorije, komunističke hajke na Žanku Stokić, i na onu dvojicu manje poznatih glumaca, koje su oslobodioci oslobodili od života, tj. streljali, ali im se imena ne sećam. Znam da nas je profesor Belović upozoravao da se čuvamo novinara, jer kad te uzmu na zub, ne možeš im ništa. Kao što su omrznuli reditelja Tanhofera, pa niko nigde nije više ništa pisao o njegovih poslednjih 5 premijera u JDP. Naravno da nam nije kazao ko im je naredio da ga uzmu “al dente”, Belka je bio čovek delikatan vrlo lojalan i plašljiv. Sa razlogom. Prvi koga se ja lično sećam da je bio bukvalno progonjen, bio je Aleksandar Berček, prvo opljunut što je prekinuo predstavu Mladić, po Fjodoru Dostojevskom, gde je zamalo poginuo od nekog šifonjera. Stevo Žigon, koji mu je, kao reditelj, dao tu naslovnu ulogu, a bio je politički, kao stari komunista, neuporedivo jači od Ace pokrenuo je lavinu novinskih natpisa, koji su urodili skromnim plodovima. Pošto je Aca bio voljeniji od Steve. Zatim je Aca u Ateljeu 212 igrao nekog partizana u Slikama žalosnih doživljalja - i to sa bradom! Koja mu je trebala za neki film, pričalo se. Partizan sa bradom, kao četnik, da prostite, bilo je neoprostivo, ne sećam se kako je to sve prošlo. Znam da mi je Berček nekom pilikom kazao “opljune me u Politici u 100 000 primeraka, pa mi se posle izvinjava u muškom klozetu, nasamo!” Ali najstrašnje je bilo devedesetih godina, nesrećnog XX veka kada je Aco postavljen za Upravnka Narodnog pozorišta u Beogradu. Danas, da gledate u beli tetovsko-argentinski pasulj, ne biste otkrili ko je tu šta kome mutio. Izgledalo je kao da ga napadaju Demokrate, ali i kao da su ga Socijalisti pustili niz vodu, zbog toga što su 1996. izgubili sva BG pozorišta osim državnog Narodnog, pa su tu sklonili svoj elitni kadar Nebojšu Bradića iz Ateljea 212, gde su ga inače zvali Ajkula 3. Veliki Srbin N.B. skinuo je sa planiranog i isplaćenog repertoara 5 srpskih praizvedbi i postavio 5 Irskih. Pričalo se da se Aca bio zamerio Ministarki gđi Perišić jer joj je službena pisma pisao na francuskom, iz zajebancije. Ćaskalo se i o gomili krađa i zloupotreba koje je otkrio u NP. I o tome kako su mu posebno bile nezahvalne kolege kojima je nabavljao lekove za skidanje sa heroina. U vreme kada je bila nestašica svega a ne samo lekova! Ne znam, ja sam čula pouzdanu priču da je Ministarki Perišić na sceni NP, usred sednice o Aleksandrovoj smeni zazvonio mobilni - ona se javila a Aca je otišao. Mogu u to da poverujem. Da ne bude zabune, nikad nisam stvarno poznavala Berčeka privatno, ni lično. Znali smo se profesonalno samo“iz branše” pozdravljali se na ulici, sviđao mi se kao glumac, sa kakvima nikad nisam imala sreću da radim i to je bilo sve. Ne znam šta li je jeo, da li je pio, koliko je žena i dece imao, ni gde je živeo. Inače, uopšte ne pratim privatne živote slavnih ljudi, to mi je nekako indiskretno. I prostački. Kad je ono sranje oko hajke na njega utihnulo, sreli smo se jedared u bifeu Ateljea 212 i rekao mi je: “Znaš li ti da si me samo ti pozdravljala na ulici, u ona jebena vremene, kad me niko nije pozdravljao?” - Nisam, naravno to znala, ali ja nikad nisam pozdravljala one koje pozdravljati valja, nego samo one koje poštujem. A poštujem talenat i hrabrost pre svega.