Jedne nedelje, davno pre rata, majka je ispekla gusku, za neki svečani ručak. U rerni sa krompirićima. Punjenu kiselim kupusom ribancem! Nije bio običaj da neko od nas dečurlije odbije ručak, pogotovo ne svečani i da ište nešto drugo. Ne bi se majka naljutila, ali to se nekako smatralo uvredom – za ručak. Ja sam ipak rekao da nisam gladan, ješću kasnije, jer imam sad nekog posla, mada su svi znali da lažuckam. Jer kakvog bih ja posla mogao imati dok svi drugi jedu i kako to da nisam gladan kad sam sa svima doručkovao još u 7 izjutra i to poparu? Istina je da sam bio gladan, ali sam mislio da je uverljivije što neću da jedem, ako ne priznam da sam gladan. Znala je Milka da je meni žao te guske. Voleo sam je dok je još bila živa, bila je vesela i umiljata, zvao sam je Belka Žutokljunka. A u takvim slučajevima nisam mogao da jedem ni jagnje, ni prase, ni nikoga. Majka Milka mi je puno puta objašnjavala da sve životinje, sve osim konja, uzgajamo za hranu! To nije pomoglo, pa mi je posle branila da im dajem imena, i da se igram sa njima, što je bilo jače od mene. Ona je i toga puta, znala za jadac, izašla je zamnom na avliju, pravdala se što je zaklala gusku, morala je, kaže, zbog gostiju... I ponudila mi je da uzmem štagod hoću, samo da jedem. Ali sam ja i dalje tvrdoglavo tvrdio da uopšte nisam gladan, ama ni malo! Otišao sam u voćnjak i tamo se prežderao voća, onako na prazan stomak, pa sam posle dobio proliv, ali priča nije o tome... Prošlo je možda čak i desetak godina dok se nisam zamomčio, baš ono kad je počeo rat. Mati me je godinu dana skrivala u sanduk sa brašnom kad naiđu ustaše, ali su me najzad skleptali i silom odveli u domobrane. Poslali nas na Papuk u seču šume i otuda sam, sa komšijama iz Radovanja, pobegao u partizaniju. Sve sa domobranskom praznom puškom. Jasno da nam nisu dali municiju. Već iduće godine ranili su me u nogu, kad smo bežanisali iz jednog sela gde smo igrali priredbu, pa iznenada naišla banda. Lečili nas u bunkeru za žito koji smo imali na Bučju. Mislim bunker... bila je to rupa ukopana u brdo i zaklonjena granjem. Tek što mi je malo zarasla noga, zakačim tifus... Dok sam bio u bunilu, ostadosmo i bez hrane i bez bolničarki. Samo sam se jedared probudio mrtav gladan i video da svi oko mene gore i buncaju i da nemamo ni hrane ni vode. Pa sam ponovo potonuo u vrelo bunilo... E u tom košmaru, iz koga bih se povremeno budio, još nesposoban da ustanem, tu sam stalno sanjao onu zaklanu gusku. Osećao sam kako miriše i kako je topla a budio sam se u ladnom znoju. Ništa drugo, ništa od onoga što sam voleo da jedem, uopšte nisam sanjao, nego stalno i jedino tu gusku! Odonda jedem sve što mi daju... (ovu priču mi je ispričao tata jedared kad sam odbila da jedem prasetinu, da se ne bih udebljala...)