<<

 

NEVIN U LEDENOM PAKLU


 

       

 

 

Sergej Dovlatov ROBIJAŠKA ZONA
nadzornikovi zapisi
prevela sa ruskog Radmila Mečanin
izdavač: STYLOS ART, Novi sad, 2012.
tiraž: 1000

Sergej Dovlatov ZONA
beleške nadzornika
prevela s ruskog Natalija Nenezić
izdavač: LOM, Beograd, 2017.
tiraž: 500

naslov originala: ЗОНА
 

ZONA je za mene najozbiljniji, najteži i najstrašniji roman Sergeja Dovlatova. Ipak su ga godinama odbijali svi izdavači, čak i u Americi. Uz izgovor da je “tema logora potrošena” i da je, posle Solženjicina, treba zatvoriti. Zbilja je puno tih knjiga o zatvorima i logorima. Sama sam pročitala barem 10. Od Dostojevskog, pa sve do Andrića, Solženjicina, Prilepina, Lauševića itd - i svi su strašni. Ali! Solženjicin je pisao iz ugla političkog zatvorenika, koji sebe naravno smatrao nevinim, a Dovlatov piše iz ugla malog stražara za velike kriminalce, koji je, sigurno nevin. Poslat je u pakao na odsluženje vojnog roka, čija je sama dužina, 3 godine - nehumana. Jer tu nema velike razlike između kažnjenika i njihovih čuvara, niti između spavanja u kasarni i po logorskim barakama. Najgore što se logoraši neće popraviti, a stražarima će se život pokvariti.

Jedini dobitak su ta drva koja kažnjenici seku za grejanje gradova i sela, kao i za industriju ogromne države. To je robovski rad. Po kazni, ali ipak robovski. Naravno, bolje je da kažnjenici nešto rade nego da sede ali je situacija u kojoj rade strašna. Sistem vrednosti tu je za sve isti. Važno je da ti je toplo, da ima hrane (i pogotovo pića) i – da izbegneš rad.

Roman pokriva pune tri godine piščeve mladosti od 1962 do 1965. od njegove 21. do 24 godine, koje je propatio kao stražar u radno - popravnom logoru, sa pojačanim nadzorom, u Sibiru. Iz skromne ali normalne, dobre lenjingradske mladosti, opuštenog i voljenog sina jedinca, vojska ga je prebacila u ledeni pakao severa. Što ga je iz temelja promenilo kao ljudsko biće. Oficiri koji tamo rade, a koje podjednako mrze i vojnici i razbojnici, imaju ogromne plate i sve ostale beneficije, ali da bi izdržali, potrebno je da budu prazni i zadrti. Dok se situacija regruta ne razlikuje uopšte od one u kojoj se nalaze teški kriminalci, koljači žena i dece, manijaci, silovatelji, ubice raznih vrsta, razbojnici, prljačkaši itd.

Roman je napisan još u domovini, pisac ga je, pre iselenja, snimio na mikrofilm i dao prijatelju, koji ga je podelio nekolicini žena. One su delove mikrofilma donele u USA iz Francuske.

1981. i 82. godine, dakle 20 godina posle, pisac te materijale koji mu pristižu manje ili više oštećeni, slaže u neobičnu knjigu, koja se sastoji od pisama uredniku i odlomaka donesenih iz SSSR-a, gde se, tada, još uvek nalazio original. Ne znam gde je sad.

U nekom od pisama on piše da ne veruje u Boga, čak nije ni praznoveran, ali da veruje u Sudbinu, jer mu je očigledno i jasno da se nešto ozbiljno potrudilo da on postane pisac.

Čak kaže da je dobro što neke stvari nisu objavljene ranije, jer osamdesetih više ne bi stajao iza toga što je tada napisao. Dakle sudbina mu je pružila i šansu da promisli i pročisti svoje pisanije.

Da, Sudbina bi mogla da posluži kao objašnjenje njegovog života! Ovo što piše uredniku donekle olakšava čitanje cele knjige, jer je zapravo potpuni kontrast događajima iz Zone. Pisac je sada u svom drugom, novom životu, u USA, zreo je a još uvek mlad. Preplivao je ceo Misisipi pred buljukom slavista u gaćama koje napred imaju sliku viršle sa dvoje jaja. Pije ajriš kofi u njujorškom pabu dok mu pod stolom spava pijani crnac u košulji kakvu bi nosio Jevtušenko. Jednom ću se možda pozabaviti time šta on ima protiv Jevtušenka i zašto ga ismeva, ali neću sada.

Oduševljen je što Amerika uopšte postoji, ali ga brine što je sloboda jednaka za sve, i za dobre i za loše. Pa tako npr možeš za 100 $ kupiti vozačku dozvolu, a za 250 $ fakultetsku diplomu. U pismima takođe piše da je situacija ta koja iz čoveka izvlači dobro ili zlo, ali se čudi tome što se proporcija između dobra i zla nije promenila ni u ledenom paklu. Razmera je ista i u Zoni i u NY.

Prevođenje ovog romana sigurno je bio komplikovan i vrlo krupan zadatak. Nije bilo dovoljno znati ruski i srpski jezik nego je trebalo upoznati i robijaški i stražarski žargon u oba jezika, što je praktično nemoguće jer je sovjetski pakao leden a jugoslovenski je bio vreo i slan (Goli otok). Zato se valjda u oba prevoda pojavljuje “instruktor” pasa, što se kod nas zove dreser, a ponekad i vodič pasa. Radi se o posebnim vojno-policijskim psima tragačima koji imaju svog vodiča odnosno dresera. Vrlo je zanimljiv Estonac koji smatra da svi Estonci treba da žive u Kanadi. On je naučio svoje pse isključivo na estonske komande, pa svi drugi moraju sa psima da pričaju na estonskom. Zbog ovakvih ljudi i funkcija morala sam i ovaj roman da čitam u oba prevoda. Našla sam da su neki delovi isti, a neki pak sasvim neprepoznatljivi. Nemam zaključak koji je prevod bolji.

Ima dosta likova kakve ćete teško još negde naći. Vojni lekar Jevrejin, kome možeš doneti glavu u desnici ruci a da te on hladno pita “Šta vama fali?” ali će se jako uzrujati kad mu u ordinaciju uđeš plačući “Zaboga, ne plačite, čekajte barem da zaključam.”

Na diskretan način ovde se dosta često pojavljuje “pozitivni antisemitizam” kao “U kožno-veneričnoj svi lekari Jevreji, a svi pacijenti Rusi!” Ili “...u ovoj zemlji samo još Jevreji znaju svoj posao” Pa ironično “Svi kažu Jevrejin, Jevrejin, a posle se ispostavilo da čovek pije!”

Čifiristi ( za koje mi nemamo reč, jer nemamo ni takve likove) su vrsta narkomana koji se drogiraju čajem i to tako što privežu britvu za žicu, a žicu prebace preko dalekovoda pa britvu stave u lonče sa paketom čaja - i on provri za minut. Inače, svi se nečim drogiraju, i robijaši i stražari piju sve od vina do kolonjske vode. Mene je malo začudilo otkud im tamo na severu, gde su  jako loše snabdeveni, toliko raznh vrsta vina. Kod Prilepina u Obitelji piju samo votku i brlju. Doduše, Obitelj je na ostrvu.

         Jedna činjenica mi je tek kod Dovlatova postala jasna. Znali smo oduvek za veliku razliku između ženske i muške populacije u Rusiji. Mislili smo da je to zbog rata u kome su muškarci navodno više izginuli, mada su ginule i žene i kao borci i kao civili. Zatim zbog votke, koja muškarce takođe ubija vrlo rano, mnogo više nego žene… ali sada je jasno da je tu neravnotežu u velikoj meri činio sam režim. U Spomen muzeju je akutna nestašica muškaraca dok je u Zoni potpuna nestašica žena. Ima jeziva priča o pijanoj ženi u štenari. Na tu vest se svi stražari odmah spremaju da idu na redaljku bez ikakvih moralnih skrupula. Borja je ipak gadljiv pa odbija da ide sa njima, ali ne može pobeći od sopstvene mašte… Onda, kad svi oni “obave” on ponese litar vina i ide u štenaru kao na sastanak, kao da će se udvarati devojci… i obavi ono isto što i svi ostali, isto toliko odvratno.

Borja je inače glavni lik, pripovedač, mladi stražar u Zoni. Dovlatov je ovde uzeo ime svoga brata od tetke Borisa koji je po logorima godinama bio robijaš. Što je apsurd, jer je Dovlatov čuvao takve. Ovo preuzimanje imena je možda neki omaž bratu?

Svi strašni romani o robijama i robijašima koje sam ja čitala, odvijaju se na Istoku. Sa Zapada su stizali samo akcioni filmovi sa tom temom, ne baš previše uverljivi ni zanimljivi i obično sa snagatorima umesto pravih glumaca. Zato jedva čekam novu Lauševićevu knjigu u kojoj će pisati i o svom tromesečnom boravku u privatnom zatvoru na Menhetnu, koji drže Jevreji.

Naravno, ne mogu da se ne divim tome kako su Jevreji spašavali svoje sunarodnike iz represivnih režima, ali sam se ipak začudila kad mi je nedavno jedna naša književnica, koja se sprema za iselenje u Izrael (jer ovde ne može da preživi) rekla da im mora poslati svoj DNK kao dokaz da je jevrejskog porekla.

Ako je istina, meni to liči, da ne kažem na šta!

 

PS. Od Dovlatova imamo prevedene još 2 knjige Strankinja i Kompromis. Obe ima matična biblioteka kod Palilulske pijace, ali ona ne radi već mesecima zbog korone. Jednu imaju u Borči, ali je nama to previše prevoza pod maskama. Drugu ima filijala u Pere Ćetkovića, gde smo bili ali devojka iz pečenjare ne ume da je nađe ni na policama, a pogotovo ne u sistemu, gde smo je mi našli. Ništa nego da se čeka…