Vratila mi se ćerka iz prodavnice, sva ozarena i kaže: “Što sam sad upoznala jednu simpatičnu bakicu!” Ja zinula ko peš, znam da nije obožavateljka babetina, ali ona objašnjava: “Bio red na kasi, ja treća, kad me neko muva laktom u kuk, okrenem se, nigde nikoga. Spustim pogled, dole seda glava, ma jedva mi do grudi, ako uopšte jeste, vuče me za rukav, da se sagnem malo, pa mi šapuće: - Jel’ imaš ti onu... aplikaciju? - Imam, kažem. - A ja vidiš, nemam, a i da je imam ne bi’ znala sanjom. Dolazi mi unuk, pa sam kupila meso da ga ugostim ko prava baka, red je, jel tako? (Ja klimam glavom, šta ću?!) Neću ga valjda parizerom ‘raniti! Al’ moja je penzija bedna, meso mi skupo! Meni i ne treba, al momku k’o gora, normalno treba. Kad mi mesar dade paketić i reče kol’ko košta, ja samo uzda’nuh. Mesar se sažalio pa me pita: - A aplikaciju nemate? - Odakle mi sine, imam samo komplikacije! - I onda mi on rek’o da pitam nekog mlađeg da mi provuče svoju aplikaciju, ako blagajnica dozvoli. Pa ja moram da pitam tebe, jer su svi u redu matori k’o ja i sigurno nemaju tu aplikaciju, pogledaj samo. Jel’ ‘oćeš? - Hoću, ne brinite, evo prođite ispred mene, pa, ako devojka pristane, ja ću da vam provučem moju... - I kad je došla na red kasirka je pita - Imate li aplikaciju? - Bakica me pogleda nežno i ja pitam: - Ana, jel’ mogu ja da provučem moju? Ana samo klimne i namigne. Te ja provukoh... Toliko mi se bakica zahvaljivala, vuče me za rukav da se sagnem, pa da me cmokne! (Nemoj, baba, života ti!) Naravno da joj to nisam rekla!”
Znate šta mi se najviše svidelo? To što su se mesar i blagajnica udružili sa svojim kupcima da malo zavrnu stranog kapitalistu, vlasnika jednog od tih trgovinskih lanaca koji su okupirali Srbiju. Pomogneš baki da dobije popust, na tvoj konto legne veća potrošnja, pa i ti posle dobijaš još veći popust ionako su nam zverski kapitalisti narokali cene preko svake mere! I volim što mi je dete solidarno i pametno! Smrt fašizmu, sloboda narodu!