<<

LJUBAV SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU

Boris Akunjin

CEO SVET JE POZORNICA

roman, preveli Slavica i Igor Đukić

DVE KOMETE NA NEBU BEZ ZVEZDA

drama u stihu, preveo Petar Bunjak

Izdavač Informatika, 2010

Trinaesta (ili četrnaesta, zavisno od toga kako brojite) knjiga o avanturama Erasta Petroviča Fandorina, bila je željno očekivana od vernih čitateljki Borisa Akunjina. Što je i normalno jer se čitaju u dahu, lepe su, odlično deluju na raspoloženje i životnu energiju, zabavne su, atraktivne, napete, utešne, poučne, zanimljive, pitke, čitke i duhovite.

Akunjinovi romani su sjajno mesto za beg od stvarnosti.

Ako se pitate zašto neko čita 14 knjiga o istom liku, razmislite zašto mnogi gledaju 180 epizoda neke tv serije. Iz istog razloga. Beže iz svoga sopstvenoga života u neki lepši i zanimljiviji. Jedino što gledaoci serija ne moraju nužno da budu pismeni, što je za čitaoce knjiga još uvek uslov. Mada ni to neće biti doveka, autor upravo izdaje audio-knjigu. Doduše na ruskom, ali će se valjda uskoro pojaviti i na srpskom. Imamo i mi nepismenih, kao i onih kojima slabi vid (meni npr.) a vole literaturu.

Akunjinovi romani prevedeni su, do sada, na četrdesetak jezika i po njima su već snimljena tri filma. U jednom je Nikita Mihalkov igrao malu ulogu velikog negativca, dok je Fandorina igrao Oleg Menšikov. Gledala sam intervju sa Grigorijem Čhartišvilijem (to je pravo ime B. Akunjina) gde je rekao da su srpska izdanja njegovih knjiga među najlepšima i najbolje opremljenima, od više desetina objavljenih zbirki - diljem planete. Treba dakle naglasiti da je kompjuterski slog i dizajn korica uradio Vojislav Simić, a da je izbor lepih ilustracija uradila likovna urednica Olga Kirilova. Hvala im! U Informatici, koja se inače prioritetno bavi nekim drugim poslovima, (a ne izdavaštvom) su se baš potrudili oko izdanja Akunjinovih knjiga (14 o Fandorinu, 3 takođe trilera o avanturama sestre Pelagije, monahinje, te Pisac i samoubistvo, eseji).

Sve knjige o Erastu Fandorinu imaju vrlo zanimljive ilustracije (fotografije, reprodukcije, vinjete...), pojmovnike i objašnjenja o vremenu i prostoru radnje romana, koji su realni. Samo su glavni likovi i krimi-zaplet plod autorove mašte.

U Brojanicama od žada se nalazi lep protret devojčice što se čuva u Tretjakovskoj galeriji. Na slici slikara Surikova nalazi se njegova kćerka Olga, koja će kasnije postati baka, po majci Nikite Mihalkova, glumca i reditelja ruskog i njegovog brata Andreja Končalovskog, reditelja holivudskog. Tek da znate da nema samo Nikita desetogodišnju baku u Tretjakovskoj galeriji... Ima i Andrej!

U ovoj najnovijoj knjizi možete, između ostalog videti fotografiju Boljšog teatra, onakvog grandioznog kakav je i danas, jedino što su ispred njega kočije, zaprežna kola i – blato do kolena. Ni kaldrme još nema! Posle ima fotosa sa radnicima koji postavljaju kaldrmu u Kremlju. Ima tu mnogo slika pesnika i fotosa glumica koje su svojevremeno smatrane zanosnima, što danas teško da bi bile. Doduše, današnje klinke smatraju da je i Merlin Monro bila  baš debela! Međutim, Anton Pavlovič Čehov bi i danas sigurno bio smatran lepotanom. Ove fotografije i reprodukcije čak i kad nemaju direktne veze sa konkretnim romanom uvode čitaoca (odnosno najčešće čitateljku!) u pravu atmosferu i vreme radnje. Čine ih uverljivijima.

Jer, to su sve istorijski avanturistički trileri koji počinju romanom Azazel, gde Erast Petrovič Fandorin ima dvadesetak godina, pa kroz romane Turski gambit (koji se događa delom čak i u Srbiji) , Levijatan, Ahilejeva smrt, Posebni zadaci (gde su u istom omotu zapravo dva romana Žandar pik i Dekorater), Državni savetnik, Krunisanje, Ljubavnica smrti, Dijamantska kočija, Brojanice od žada.

U romanu Ceo svet je pozornica stižemo do Fandorinove 55-te godine. A on još uvek lep, privlačan, u punoj formi, kako telesnoj, tako i duhovnoj i duševnoj. Mada se u jednom trenutku, oko pedesete, bio malo uplašio starenja, pa se još više uplašio samog straha, zbog čega je odlučio da je starenje dobro i da će on stariti pametno. U 55-oj već prilježno obavlja to pametno starenje, učeći razne veštine kao što je ronjenje i hodanje po žici, egzotične jezike i proučavajući nova naučna dostignuća... u hemiji npr.

I usred tog uzbudljivog i mudrog starenja strefi ga kao grom iz vedra neba, a i kako bi drugačije (?) zaljubljenost u duplo mlađu glumicu Elizu. Primadonu i Zvezdu pomodnog moskovskog teatra Nojev kovčeg, u koju je zacopano pola Moskve sa okolinom i još pola Petrovgrada. Prirodno je da se uman i razuman čovek kakav je Fandorin odnosi prema takvoj staromodnoj emociji kao prema nekoj vrsti bolesti. Pogotovo posle čudnog i zagonetnog ispada gospodarice njegovog i drugih muških srdaca širom pozorišta... a i šire! Lek protiv akutne boljke, kod koje se «razum milosrdno isključuje» Erast smišlja i realizuje sam. I taman kad pomisli da je kriza najzad prošla, sreće uzročnicu svojih nevolja i razboljeva se ponovo... i tako nekoliko puta.

Fandorin je «blagorodan muž». Najvažnija osobina blagorodnog muža je da nije oženjen. On je najbolja kombinacija engleskog džentlmena, ruskog inteligenta i japanskog samuraja. Lep, dobar, častan, pametan, obrazovan, otmen, vispren, hrabar, mudar, dostojanstven, fin, plemenit, čestit, pošten, spretan, imućan, poželjan, tolerantan, smiren, šarmantan, elegantan, galantan i povrh svega – srećne ruke. Jednom rečju nadrealan!

Jedino što ponekad malo zamuckuje, tek toliko da ne bude bez mane.

Roman počinje onih dana kad je u jednom Kijevskom teatru ubijen premijer Rusije Stolipin, koji je ostavio amanet «Sahranite me tamo gde me ubiju.» ... pa je naravno, ispalo malo nezgodno... u pozorištu.  Ne zna se kako je atentator uopšte pribavio propusnicu za predstavu koju gleda visoki funkcioner, a kamoli kako je uneo pištolj. U to doba su prava ubistva u teatru valjda bila u modi. I Amerikanci su jednog svog predsednika baš u pozorištu lišili života (i funkcije). Danas se u teatrima više ne umire od atentata, nego samo od dosade. Iz čega bi se mogao izvući sumnjiv zaključak da čovečanstvo nekuda napreduje... Kad ne bismo znali i za ove nove terorističke upade i blokade.

A u Stolipinovo doba je i u Moskvi pokušan jedan bizaran atentat na primadonu Elizu, i to tako što joj je neko u prekrasnu korpu cveća umuvao živu zmiju šarku. Spašava je asistent reditelja Devjatkin. Ali su kasnije zaredala sve strašnija i sve surovija ubistva nekolicine Elizinih prosaca i obožavalaca. Tenori, milioneri, plemići...Otrovani, preklani... strašno! Zbog toga fatalna Eliza odbija Fandorina, u koga se inače zaljubila isto kao i on u nju. Odbija ga bez obrazloženja da bi mu spasila život, bojeći se da i njega, kao i nekoliko prethodnih, ne ubije njezin odbačeni ali nerazvedeni suprug, izvesni ljubomorni kakvkasni Kan, koji odbija da joj dade razvod... Ona, naime nema pojma kakav je Erast superjunak, nego misli da je samo novi dramski pisac. On je u nameri da je osvoji napisao dramu Dve komete na nebu bez zvezda koja je hitno odigrana i požnjela je sve ovacije i apsolutno oduševljenje publike... ali nije spojila zaljubljenog Erasta i Elizu. Nakon niza peripetija oni se ipak spoje i dogovore da uđu u «brak iz računa» tj u «ljubav sa ograničenom odgovornošću» gde bi njoj ostala i ljubav prema sceni a njemu ljubav prema avanturama. Ne prema seksualnim avanturama nego prema spasavanju sveta! (Mada je i to neka vrsta seksa) Eksplicitnog seksa, u ovim romanima ima samo u naznakama, a i to najčešće kod Japanca Mase, vernog prijatelja, sluge i usvojenika Erastovog. Kojega je Erast još pre desetak romana spasio iz neke smrtne opasnosti od kada je Masa njemu potpuno posvetio svoje postojanje. Njemu i drusnim sobaricama, bujnim teatarskim subretama i sličnim osobama.

Iz romana Svet je pozornica saznaćete više o Moskovskom teatarskom životu, u njegovom zvezdanom periodu, nego na studijama glume. Posebno će vas fascinirati priča o bandi preprodavaca pozorišnih karata jer danas se malo ko seća čak i tapkaroša pred bioskopima a kamoli pred teatrima. A još je pokojna Mira Trailović, preko opšte-poznate blagajnice Pavice, negovala prijateljske odnose sa tapkarošima. Jednom mom prijatelju, kao nosiocu crnog pojasa u karateu, nudio je bos tapkaroški za čuvanje preprodavaca pred Ateljeom 212 mesečno onoliko para koliko sam ja dobila za režiju Kandida u Podrumu. Postojanje tapkaroša je pravi kompliment pozorištu.

Nije, međutim, jasno kakve to probe glumci Nojevog kovčega imaju svakodnevno posle premijere!? Mogu imati neke vežbe, radionice, časove ili slično, ali probe, e to ne verujem, pa neka je stoput Moskva u pitanju i neka je doba čuvenog Čehova, Kniperove, Sranislavskog i Nemirovič-Dančenka! Pošto ne verujem da se prešao pisac, sumnjam u prevodioce da im nije bilo baš jasno šta to glumci rade svakodnevno posle premijere u sali teatra. Pa su onda to - nešto - proglasili probama, a verovatno se radi o nekim vežbama, dikcije, scenskih pokreta ili borbi, tehnike glasa i sl. Sigurno je da bi neki fanatični reditelj-diktator-apsolutista kakav jeste taj njihov Noj Nojevič tražio od glumaca da se svakog jutra pojave u teatru i da nešto rade (činio je to i Ljuša Ristić u doba svoje najveće slave) ali da bi oni pristali da probaju tekst i mizanscen sinoć izvedene premijere – e to ne verujem ni Akunjinu!

Mada, kad su Rusi u pitanju, sve je moguće a ništa nije verovatno.

Posebno me oduševio metaforički san mega-zvezde Elize. Na vrhuncu zapleta ona sanja garderobu sa bezbroj ogledala. Ni u jednom ogledalu ne vidi svoj odraz. Glumica- lepotica koja se ne odražava u zrcalu. Košmar par ekselans!

Mirjana Ojdanić